Са својих седамнест сам био прилично млад, и сад се тако осећам мада мало другачије изгледам. Сад баш и немам неко узорно друштво, мада је тад било још неузорније. И тако ја голобрад на неком неузорном месту, и она приђе и без да се и представи…
– “Хоћеш да се љубиш са мном и са мојом другарицом?”
У пичку материну! Ни мање ни више… Ко да ме пита “Јел да да не би волео да ти рикну ћале и кева и да ти неко сипа со у очи…”.
– “Па оно… не знам…”
– “Па јел оћеш ил нећеш? Оно тамо ми је другарица…”
– “Ма… ја, имам девојку.”
И стварно сам имао, у ствари то је био значајан покушај, али сам давао целог себе да то успе.
– “Па јел она овде?”
– “Па није…”
– “Шта је онда проблем?” – и ухвати ме ноктима назад за врат.
– “Није проблем него…”
– “Шта си се усро?!”
– “Хехе, ма нисам, него… немојте мене…”
Немојте мене?! Ово је друга најглупља ствар коју сам у животу реко. Прва је кад сам пријатељици на сахрани њеног оца честитао уместо да изјавим саучешће.
Из очију је могло да јој се прочита “Куд да налетим на педерчину” а из уста је потекло:
– “Извини ако си педер, јебига ја то нисам могла да знам…”
– “Нисам бре, јеботе, нисам педер бре… човече…”
– “Океј, ајд ћао.”
– “Е не, е, хоћу ја…”
Аха, можда и оћу. И тако… Наравно да јој нисам реко да сам пљунуо у гаће.
А зашто сам све ово испричао… Па, данас цео дан тучем бели лук, не дам душману да ме закује за кревет. И онда сам размишљао како би много боља варијанта била да сам тад здибао на бели лук, мање би се кајао. Ране из школе цео живот боле…
