Кладиво

Лежим на леђима и гледам у плафон, полумрак. Тражио сам собу за непушаче па на плафону имам неки сензор, ваљда и собе за пушаче имају исти тај сензор само што не детектује дим него само ватру, ђаво би га знао. На њему нека лампица, намигне с времена на време. Личи на ону контролну лампу што се налазе на реповима авиона. Замишљам да је авион изнад мене, гледам га како слеће, ја се пењем уз степенице, стјуардеса ми жели добар дан и показује ми где да седнем, беџ на сакоу каже да се зове Хилда, супер. Седам, исправљам наслон, затварам сточић, везујем се… Хилда прилази, нагиње се, деколте пуца као поглед са Авале… “Господине Д., кад се угаси сигнал за обавезно везивање, дођите у тоалет са леве стране, да наставимо распојасавање…”. Јеби се Хилда, не могу сад да вантазирам такве глупости, морам да спавам, рано се устаје. Морам да се концентришем на мрак.

Не би био проблем концентрисати се на мрак да су завесе скроз намакнуте, а мене мрзи да устајем да их повучем и наместим. Сноп светла бије право на зид поред мене и обасјава неку слику. Позадина слике скроз сива, у средини жута крушка. Вероватно купљено у “Икеи” за три евра. Кад сам био клинац, па кад одем код бабе и деде у село, разбијао сам се од крушака. За доручак крушке, за ручак крушке, за вечеру не силазим са чучавца. Данас крушку углавном конзумирам у течном стању па немам тих проблема. Ал супер су били ти распусти на селу… Јуриш кокошке, испрљаш се од главе до пете и нико те не грди, бацаш шишарке у бунар… и Даница, дете наших комшија, и то стварно лепо дете. Једино се она од све сеоске деце трудила да буде уредна, редовно мењала мајице и вежбала фин рукопис. За време распуста сваки дан смо се дружили. Ту у селу била је једна ливада, толико стрма да смо закључили да по њој може да се санка чак и лети кад нема снега, па смо и пробали. Испоставило се да не може, у ствари могло је донекле. Њој три ребра а мени кључна кост, онда нас је њен деда трактором возио до сеоске амбуланте, а оданде амбулантним “кецом” до варошке болнице. Успут смо налетели на мог деду који се враћао са њиве па је и он кренуо са нама. Док су нас превијали, наше деде су се запиле у чекаоници па се договорише да за пар година ја будем зет, није ми сметало. Сад би ми вероватно сметало. У међувремену Даница се удала у друго село и родила троје. Нисам је видео последњих петнаест година али претпостављам да више не мења мајице, да су јој руке испуцале… да је доказ да не може од бабе девојка, али да од девојке може баба. Депресивно, али углавном је тако. А могло је да буде и другачије. Могла је “да дође да учи школу у Београд”, онда би се виђали повремено. А онда се рецимо запосли у некој, штајазнам, банци. Онда би мирисала исто онако, руке би јој биле нежне, носила би разне неке трикое и ешарпе… Имала би Фејсбук, па ми wall-to-wallom каже који филм да изрепидујем, па после посла сврати код мене да погледамо. Па би ја онда могао да јој масирам уморна рамена и леђа, јер превише је седела, и табане што да не, неким финим мирисним уљем… Онда она… не иде тако, опет одлазим предалеко, мора да се спава, ово не води никуда.

Али како човек да спава са оваквом изолацијом? Јебем ти модерну европску градњу, у комунизму се бар на зидовима није штедело. У соби до мене нека цура плаче ли плаче. У ствари прво плаче, па нариче, па сриче, па кука и на крају рида. Онда се ресетује па опет. Звуци су такви да сам прво мислио да неко игра “Мортал Комбат. И како ја сад да спавам?! Добро, не кажем, није она крива, можда је нека мука притерала, али овако танки зидови баш немају смисла. И ја некад плачем, ето, као клинац сам плакао сваки пут кад гледам “Т2”. Онаква људина од Шварценегера, а они њега у течни метал, никако то нисам могао да сварим. Сваки пут кад га потопе, ја брже за даљински да премотам сцену уназад да га оживим. И стварно сам плакао првих неколико пута, и музика је тужна, ал је зато Линда Хамилтон предобра. Мислим, тад ми је била, сад би је прескочио, ишо би на нешто мекше и нежније по могућству. Али за оно доба, онаква коса, продорне очи, мајица на брателе коју смо тада звали поткошуља, бицепси, трицепси и наравно сисе. Кад си клинац мало ти треба да те тренутак понесе, а Линда је имала све, додуше имала је и године ал ајд сад. Да је тада била мало млађа и нежнија могла би да буде као Хилда, стјуардеса без мане… А у детињству је можда личила на Даницу, која је исто могла данас да буде као Хилда, ма много боља бре… Хилда, Линда, Даница… жене…

Не вреди јебига, човек мора да га баци пред спавање да би био миран, то је просто тако.