– “Еј Дуд, долазила она баба са трећег спрата данас док ниси био ту.”
– “Која?”
– “Она бре жгољава дугокоса, што личи на Иги Попа.”
– “А, Дивна… шта оће?”
– “Ма ништа је нисам разумео, помиње подрум, смрт, неке ђаволе, пакао…”
– “У је, да јој није ћале увалио ону препеченицу од прошле године?”
– “Јок, биће да је нешто друго, углавном на крају је поменула и неко буре. Па ми паде на памет, шта се десило са оним купусом што ономад киселисмо?”
– “Па не знам, појело се ваљда…”
– “Ја се не сећам да смо много сарми зимус завили…”
– “Ма појело се бре ћале, сто посто, да није до сад би се двеста пута убуђало, који ти је…”
– “……….”
– “У јеботе!”
Сиђосмо до подрума са батеријским лампама пошто је сијалицу, наравно, опет неко мако.
– Ево га, човече, ладно је буре пуно.
– Ладно је можда било зимус, сад делује да је добрано подгрејано. Ако га је баба отварала да види шта је, њене речи ми добијају на смислу…
– Ај да отворимо.
– Јеси луд? Мора да џибри до неба.
– Па баш зато, да видимо колко смрди, да знамо у чији контејнер да га сручимо.
– А и то што кажеш, само запекло је, ајд цимај…
Петнест секунди касније, у ходнику зграде.
– “Јеботе…”
– “Ћути кад не изгибосмо…”
– “Како да се вратимо да затворимо?”
– “Знаш шта, иди горе до стана, на орману има две војне торбе, у оној већој има гас маске што сам мазно с војне вежбе, донеси их.”
– “Мислиш да ће помоћи?”
– “Помогло је онда кад је стриц Градимир дошо из Црнића и инсистирао да се изује, не видим што не би и сад.”
– “Добро онда.”
Уз мало муке, гас маске монтиране и буре успешно затворено, пацови и бубашвабе из подрума неутралисани.
– “Ми ово нема шансе да саспемо у контејнер.”
– “Цениш?”
– “Гарант. Има неко да зове мурију, ово је горе него бојни отров.”
– “А да једноставно бацимо цело буре?”
– “Неко ће нас видети, неко други ће бити паметан да га отвори, а онда ће заједно да нам звоне на врата.”
– “Па шта предлажеш?”
– “Да га закопамо. Ставимо га на гепек, однесемо на Топчидер и закопамо. Тамо сам пре два месеца сахранио мачор Чеду, знам одлично место.”
– “Ајд нек ти буде.”
Тако се по други пут ове године обрех у топчидерској шуми са лопатом у рукама, недалеко од гробља. Циклус живота рекло би се. Заборављен од својих најмилијих и утамничен, футошки смрда је скончао како је једино могао.
– “Ово је то место, мека је земља и неће нико да наиђе, ај копамо.”
– “А шта ако неко ипак наиђе и види нас како у шуми копамо раку?”
– “Ма дај, па то је у овој држави најнормалнија ствар, вероватно ће да се понуди да помогне ако и ми њему после помогнемо… Једино би му био чудан покојник, таквог је мало ко видео.”
– “Мали, не сери него копај.”
Четрдесетак минута и дволитру пива касније, гроб беше спреман.
– “Ето, и кажи ти сад мени јели то било тешко?”
– “Изгибох бре… Од ове зиме само рибанац…”
– “Јебига ћале, мого си лепо да оставиш пљуге заједно са мном, па би могли у профи гробаре…”
– “Кад то помену, шта уради Партизан јуче против Барсе, с колко су пукли?”
– “Ма добили бре идиоти…”
– “Бар нешто лепо… Оћемо цело буре ил да саспемо?”
– “Ја гласам да саспемо, то са целим буретом ми није еколошки, можемо да га оставимо после поред оног контејнера до гробља.”
– “А овако је еколошки до мојега, има да истопимо и Артик и онај други… Ај стављај маску па да завршавамо.”
Речено – учињено. Купус на месту, буре на месту, лопате у гепеку, кривци у колима.
– “Е, ај сачекај да одем да се ишорам, не могу да трпим до куће.”
– “Ај, таман док загрејем мотор.”
Шума је, забодох прво грмље.
– “Кааад сам био млађан лов… јао види мачка, мац мац, оди мац…”
– “МРЊАУ!”
– “А бре?! Чедо?! ЧЕДО?! Ма дал је мог…”
Кренем за мачком, ал ме неко дочепа за раме.
– “Не тако брзо господине.”
– “Иди бре у… ко си сад па ти?”
– “Ја сам Станоје, ту одмах са треће парцеле, ту је и госпођа само молим вас прво закопчајте шлиц пре него вас упознам, непристојно је.”
– “Каква бре парцела, какви бакрачи?! Одакле су тебе пустили?!”
– “Трећа парцела је одмах уз ограду. Упокојисмо се пре 15 година, госпођа и ја. Остадосмо без пензије, стигла нас болест, прво сам отишао ја а она за мном.”
– “Ма иди бре дођавола…”
– “Већ смо били тамо, само привремено додуше. Није нам одговарала клима. Нашли смо једно дивно месташце и тамо провели добрих десет година, све до вечерас када се јавио тај ускисли воњ и вратио нас овде. Ви немате ништа с тим?”
– “Ја, овај, не…”
– “Само питам. Малко изнад нас је Стеван Книћанин, а видео сам да је и он почео да се буди. Стева је прек човек, ако устане има свима да нам јебе матер, да простите.”
– “Оваааај…”
– “Нећу вас више задржавати, идем мало да прошетам и потражим госпођу.”
– “Ћаа… ћа… ћааааа… ЋАААААЛЕЕЕЕЕЕ!!!”
– “Шта се дереш?”
– “Пробудили смо мртве!!!”
– “Помери се…”
– “Ма шта да се померим с места, мајке ми бре, изађи из кола да видиш.”
– “Дудариме, помери се…”
– “Ма изађи кад ти кажем…”
– “Помери се, Дудариме помери се… ПОМЕРИ СЕ…”
– “АЛО БРЕ ДУДАРИМЕ ПОМЕРИ ГУЗИЦУ ВИШЕ!”
– “А бре?!”
– “Јеботе спаваш већ два сата, померај се одатле.”
– “Уф… добро је…”
– “Шта је добро, дозивам те петнес минута, ај дижи дупе.”
– “Добре бре добро, устајем…”
– “Ајде, пожури. Тражила те баба Дивна са трећег, каже мора нешто из подрума да се износи. Иди до ње види, ја сам је слабо разумео…”