Нема више Чеде, мог мачора. Није долазио кући дуже од дан па сам се забринуо и изашо да га потражим око зграде. Не бих га ни нашо да ми неки клинци нису рекли да је у грмљу мртва мачка. Изгледало је као да је отрован, није било трагова борбе. Ставио сам га у кесу с ледом па у замрзивач, заслужио је бољу сахрану. И баш сам био тужан, и не знам шта ми би да прво позовем Бриксија да се њему изјадам…
– Де си Брикс, умро ми Чеда.
– Е?! Не сери?!
– Аха, мајке ми.
– Па хоћеш да зовем Пелета?
– А што њега?
– Па, он је necromancer level 43, може да проба да га summonuje, хахаха!
– Ма дувај га бре, говедо…
И тако… А Чеда је стварно био цар од мачора, преке нарави додуше, и швалерчина… Оно што сам ја маштао и планирао да обавим у следећем животу, за њега је била ствар дневне рутине. Увек нека акција са Чедом, баш пре две-три недеље дошо комшија из приземља да ми се жали…
– Добар дан комшија.
– Здраво.
– Јел она гробарска мачка ваша?
– Како то мисте гробарска?
– Па она, црно-бела, то је ваш мачор јел да?
– Јесте.
– Е па морате да га кастрирате ил нешто, прекјуче је из чистог мира насрнуо на моју Фифи!
– Не знам шта му би, давно прошо фебруар.
– Фифи је моја пудла, насрнуо је само да би је повредио, видело се.
– Сигурни сте да није било супротно, пошто иначе пси имају обичај да вијају мачке?
– Не не не, Фифи је нормалан пас, она то никад не би. Ваш мачор је зао.
– И како ја да вам помогнем?
– Па морате да урадите нешто по том питању!
– Добро, рећи ћу му да то више не ради, у реду?
– Шалите се?
– Па, не видим шта оћете од мене, дошли сте ми на врата и жалите се да је моја мачка јурила вашег пса, да живимо у нормалној држави спровели би вас у неки институцију…
– Ееее комшија, немојте да се вређамо, сад видим ја на кога је мачор, обратите пажњу, могу ја и милицију да зовем ако се прети…
– Почиње “Дневник” за пет минута.
– Ау, добро, вратићу се ја буде ли проблема!
А било је и лепих ситуација, баш сам дуже време меркао једну комшиницу са седмог и смишљао због чега би могао да јој одем на врата. А нисам био сигуран ни с ким живи, доста фантомска ситуација. Тек, један дан звони она мени на врата.
– Добар дан комшија, ја сам Сенка са седмог спрата.
– Ћао, знам, виђао сам те у лифту.
– Па да! Јел ти имаш великог мачора?
– Па, сад, како се узме…
– Хихихи, ма не, ствааааарно те питам.
– Јесте јесте, имам.
– Е па, ми смо спремали неке пилиће за замрзивач, уређивали их. Нико од нас не једе џигерицу а има је доста, па сам ти донела за њега, то је у реду јел да?
– Џигерицу за мачора? Свашта с вама комшинице, па те форе с џигом и радијатором се прерасту у основној школи…
– Молим?!
– Ма ништа, зезам се. Хвала пуно, стварно, Чеда има да се одушеви. Хоћете дуђете на кафу?
– Па може, ионако се нисмо никад званично ни упознали.
– Потпуно тачно.
С комшиницом ништа није било, само пријатељски односи. Испоставило се да чека да јој се врати вереник, отишо на бушотину у неку вукојебину, дал је земља једино што тамо буши не зна се, али комшиница остаје верна. Баш би мого њу да исцимам да оде са мном до Топчидера да сахранимо Чеду како доликује.
– Хало… Е Сенка ти си, е, Дуд овде. Слушај… Ма да, добро сам, у суштини. Него, отровали ми Чеду па сам… Да, јебига, ма слушај… Мислио сам ако оћеш… Зашто плачеш бре јеботе?… Ма дај, добро… Него… Добро бре добро, слушај, оћеш са мном до Топчидера да га сахранимо? Мрско ми да идем сам, одемо да се провозамо а?… Супер, сиђи онда до мене за пола сата.
Топчидер не познајем специјално добро али нашли смо баш фино место за рупу, под неком липом.
– Јели Дуд, а јел смеш да овако било где у шуми закопаш мачку, јел то дозвољено законом?
– Шта бунцаш Сенка?
– Па јел смеш да сахраниш животињу ван гробља?
– Ког гробља? Ово је шума, шта мислиш да се деси животињама кад рикну у шуми.
– Мислим, нико не може да зове милицију због тога?
– Ти си скроз поблесавила, сем ако ниси обавестила ону дилеју што шета пудлу о томе где идемо, безбрижни смо…
– Добро добро, само питам. Ајде да му направимо крст од неких гранчица!
– Цениш?
– Ево ја ћу ако тебе мрзи, а могли би и посвету да му напишемо!
– Какву сад посвету?
– Па као надгробна плоча! Напишемо на листу папира неку посвету, као што се ради на споменицима.
– Одуваће га ветар за три минута.
– Ма нема везе, битно да ми то урадимо, ајде ја ћу да пишем.
– Ајде.
– А ти да помогнеш… Ево рецимо… “Драги Чедо, био си добра мачка…”
– … али сад је стављена тачка.
– … “неки злотвор ти сипао отров…”
– … био си фаца на газду, сада ће мачке тражити одмазду…
– Дуд?! Уозбиљи се…
– Добро добро … а ти си сирома волео да једеш, и сад више нема да предеш.
– Ето, видиш да није било тешко.
– Знам, само бесмислено је, ал нема везе.
– Немаш ти појма, сад је све обављено по протоколу.
– Идемо?
Ето, тако се то заврши са Чедом, већина швалера не сконча тако брзо у рупи али он није имао среће. Не знам за комшијске мачке али мени неће бити свеједно без њега, више немам изговор за поцепане наслоне од фотеља, одрпане завесе и изгребане руке. Мачке су екстра животиње.