Ташмајдански парк, глуво доба, глуви телефони…
– Ватрогасна служба, изволите.
– Добро вече, у ствари јутро, треба ми ваша помоћ, другарица ми се заглавила…
– Чиме се запалила?
– Заглавила, заглавила се, и не могу да је…
– БАЦИТЕ ЋЕБЕ НА ЊУ, МОКАР ЧАРШАВ ИЛИ…
– Ама не гори бре, није запаљена, заглављена је.
– Како заглављена?
– Па лепо, у ракети се заглавила.
– Каквој сад ракети? Одакле вам ракета? Ракета се запалила?
– Није се ништа запалило човече, она се заглавила у ракети овде на Ташмајдану.
– Јел ово нека спрдња?!
– Уопште није, заглавила се горе и не може да се помери, ја не могу да јој помогнем, и ја сам једва сишо.
– Па шта сте тражили тамо, сад је три ујутру!?
– А откуд знам шта смо тражили, пили смо фино и ајде на ракету и она се заглавила, и ено је кука горе и ја не могу да јој помогнем.
– Ви сте сада у парку и нека девојка је заглављена на дечјој ракети и не може да се избави?
– Да, браво, има да свисне док ви сватите.
– Па како је успела да се заглави?
– А откуд знам бре јеботе, дебела је, заглавила се између онога… онај део што… ма небитно, не може ни на коју страну.
– Нема ту нека патрола на дужности у парку, да вам они помогну?
– Има керова колко оћеш ал не у униформи.
– Дакле нико не може да вас види, нико не може да види шта се дешава?
– Нико.
– Уф, добро, слушајте… Ово што сад радим је преседан, о овоме ћете морати да ћутите, у реду?
– О чему? Дај човече помажи ако можеш, ако не да идем кући по брусилицу…
– Слушајте ме добро младићу, видите ли тај плави челични шраф, ту у подножју ракете, са леве стране?
– Видим, да.
– Е, лагано га окрените на лево док се не чује “клик”, па онда удесно док се не чује “мјау”.
– На чему си ти леба ти?!
– Ајде ајде, само ви тако урадите!
– Тја… ајд у лево…. *клик*… десно… *мјау*… јеботе шта је ово…
– Е, сад лагано извадите шраф, јесте ли?
– Да, има неки прекидач…
– То је битно! Прекидач! Пребаците га на страну која је офарбана у зелено.
– Прво ми реци каква је ово зајебанција? Јел ово скривена камера или у чему је ствар?!
– Само ви пребаците прекидач.
– Ево… запекло је мало… *цак*… успео сам.
– Е лепо, сад нема назад, ајд здраво.
– Ало?! Ало бре?!
Прашина се диже, челик се одвоји од бетона, другарица паде на нос а ја на дупе.
Кроз етар се проломи… ***ЦИНГ***ЦАНГР***ШКЉ***ШКРИП***ШКРИП***БЗНДР***ШКРИП***
Из гомиле крша, сазда се нови облик живота. По структури и маштовитости, не зна се ко би био више одушевљен овим чудом, да ли “Митбастерси” или цигани што купују старо гвожђе.
– ЈА САМ ТРАНС-Ф-ОРМЕРС РА-КЕТЛО, ЗА-ШТО СТЕ МЕ ПРО-БУ-ДИ-ЛИ, ЈЕ-БЕМ ЛИ ВАМ ПРО-ЈУ, А?!
– Рак… Ракетло?! Сањам, сањам, ла-ла-ла тек што се нисам пробудио, уштини ме дедер Марија…
– СА-ЊАШ СА-ЊАШ, ШРАФ МОЈ СА-ЊАШ! АЈ-ДЕ БР-ЗО, ШТО МЕ ПРО-БУ-ДИ-СТЕ?!
– Нисмо хтели мајке нам, Марија заглавила ногу и ватрогасац нам реко да окренемо прекидач…
– ВА-ТРО-ГА-САЦ КА-ЖЕШ А?
– Јесте, и јел би мого да престанеш да причаш ко робот, ако можеш?
– Могу бре, него то мало да вас истрипујем, где сте шта има?
– ?!?!
– Добро да се неко сетио да ме раздрма, усмрдех се бре на овом Ташмајдану, мука ми више и од деце и вас маторих сомова што се пентрате. Последњи пут су ме будили пре три године, некој цури се уплела кика између дасака… њен момак ме пробудио, исто тако неки, метиљав ко ти…
– И како се сад вратиш у претходно стање?
– Ма немој, ти би одма да ме се отарасиш? Ајде прво мало да протегнем шипке… Имаш пљугу а? Е, фала… уфффф… зајебан је ово живот пријатељу.
– Па јел су и остале зафрканције живе, мислим, клацкалица, пењалица и то?
– Ма јок, само ми ракете. Ово све остало везе нема са животом. Причај бре шта се дешава, јел Звезда првак? Јел рикно Слоба? Јел ће забрањују керовима да пишају по парку?
– Звезда онако, Слоба још горе, за керове ћеш морати да се стрпиш… Него, која је твоја сврха? Мислим, ко те је направио и зашто и све то?
– Немам појма. Само сам једног дана сконтао да постојим и да се деца веру по мени. Ја сам убеђен да сам ја део неке велике завере, капираш? Нас су направили да спасимо свет од нечега, али то нешто је у међувремену нестало као претња, и ми сад служимо као чивилуци за дечурлију, разумеш?
– Да, да… може бити… и јел свака ракета тако ко ти?
– Углавном, има пар које нису, шта знам ја зашто, ваљда да се збуни непријатељ… Ено она на Калишу рецимо, прошли пут кад су ме васпоставили, одем ја мало да се испричамо. И не могу да нађем како да је активирам, и тамо и вамо, и на крају удри… и ништа. Обично гвожђе.
– А па знам за то, мислили су да су хулигани олупали паркић, после нису хтели ни да поправљају, било у новинама.
– Ето… и тако ти кажем, досадно. Вас боли уво, шетате се около… ај дај још један цигар… фала… шетате се около и ником ништа.
– Па добро, ал нико тебе не тера да се вратиш у робо-стање, што не би остао овакав?
– Шипку! Ватрогасци те увек нађу и сјебу.
– Они те демонтирају?!
– Да, тако смо ваљда програмирани, бем ли га. Чим видимо ватрогасце скаменимо се, блокирамо се начисто, и онда пар секунди црна рупа, ништа се не сећаш, и кад се пробудиш већ ти се неки клинац попео на главу и дозива кеву јер му испо сладолед.
– Па како те нађу, имаш неке супер моћи да се браниш?
– Ма какве, шипку, супер моћи… да имам супер моћи сваком керу би ампутирао бешику…
– Али ако си прављен да спасиш свет мора да их имаш, само их ниси открио. Ајде концентриши се, уради неки зајебан покрет и замисли да ће оно дрво тамо да експлодира!
– Ти си бре луђи од оне бабе што свако вече скупља кестење и прича с кучићима… Ево их ватрогасци! *ЦАНГ*
– Сјууу овај се стварно скаменио…
– ВАС ДВОЈЕ, ОДМАКНИТЕ СЕ ОД РАКЕТЛА!
– Е БАШ НЕЋЕМО!
– ПУЦАЋЕМО!
– ИЗ ЧЕГА?! ИЗ ЦРЕВА?
– ПА ДА.
– Океј, ајде… и како ћете сад да га размонтирате?
– Ништа лакше, две секунде и готово, ајд окрените главу…
– Па дај да видимо…
– ОКРЕЋИ ГЛАВУ!
– Добро ајде, ево…
***БЗДЉ***ЦИНГ***ШКРИП***ЦАНГ****
– Ето, готово… сад моште опет и да се пењете ако оћете, лаку ноћ.
– Лаку ноћ сероње, активираћемо га опет.
– Аха, пробај да нађеш прекидач…
– Шта ћемо сад Мајо? Оћеш до “Орла” на пицу?
– Па не знам, нисам гладна. У ствари, ајд узмемо целу па поделимо?
– Па јеси гладна ил ниси гладна?
– Па пријела ми се пица нешто…
– Ајде онда.
