Ин вино веритас

Никад нисам читао о томе како настају винске мушице, чак ни на Дискаверију никад није била емисија о томе. Моја идеја је да се оне материјализују саме од себе, долазе ниоткуда и не иду никуда а стално су присутне. Екстреман пример за то је ако купите рецимо крушке, и не поједете их све одма. Винске мушице ће позвати чак и кумове из Немачке на гозбу.
Друга ствар са њима је што често неприметно нарасту, рој неких ситних малих око кригле коју синоћ ниси опрао, и у тој маси два капиталца ко пола нокта, увек сам се питао до које величине би нарасле ако их не би таманио.
Летос кренем на море, пакујем ствари из купатила – четкица за зубе, дезодоранс… и снимим на плочицама једну, онако, доста велику. Реко дал да је сјебем сад ил одма, и решим да је оставим да живи, нек ми пази купатило док се ја не вратим. И тако, одем на море, и после две недеље санирања опекотина “јекодермом” и шорања у сланој води, вратим се назад.

Уђем у зграду, избацим из сандучета пет мегабајта спама, нешто форвардујем комшијама и позовем лифт.
После само једног заглављивања на трећем, излазим из лифта и гурам кључ у браву. Неће. Гледам да се нисам зајебо, дал је то тај кључ, јесте. Неће. И то не да неће да окрене него неће ни да уђе, неко је заменио цилиндар! Звоним, шта ћу…
Отвара ми мушица, већа него мој ујак Станимир!

– Де си, Дудариме, сисо!
– Ау јеботе! Па вид колка си!
– Нисам колка него колки, нисам сека него бата, видиш ваљда…
– АААА! Па шта радиш овде, бре, јеботе?! Што си мењао цилиндар?! Не постоје бре толке муве!
– Ево ништа зајебавам се, играм Need For Speed и циркам вопс, оћеш дуђеш на ручак, набавили смо нека доста добра говна…
– Ма бре излази напоље! Немој сад да…
– Да шта?! Ајде педала, и хвала што ме ниси згњечио ономад…

Ето, сад сам код бабе на Видиковцу, попиздећу јер делимо гарсоњеру, немам чак ни нет него морам у кафе клуб.
Премостити проблем?!