Млак питон и тврда бешика

Саће пет година како нисмо заједно и три године како је она с тим неким типом, толико је провела и са мном. Лепо смо се разишли, сад се некад чујемо и тако то. Тај садашњи је неки добар ко леба, мада је ружан, мада ни ја нисам за урамљивање, а у ствари није ни она. И свима лепо.

Углавном… Крене да ради пиво и мени се припиша онако јуначки. Улазим у тоалет (worst in Scotland?!), обе кабине заузете, од три писоара два су слободна а за првим стоји ОН! Погледа ме значајно, погледам и ја њега, шта ћу… Толико дилема у само једној секунди…
Шта је најгоре што може да ми се деси?! Да станем поред њега и утврдим да има већу киту од мене, јасно… Најбоље?! Супротно од тога… Али да ли је вредно експериментисати и изазивати судбину… Сетим се војске, сетим се тушева после тренинга, знам да сам доста добар али било је и најбољих. Неутралног исхода нема, мислим, не постоје два иста курца.
Могу да будем пизда и сачекам кабину, али то би била срамотна предаја, сетим се Боја на Косову и “није важно колика је сила коју нападаш, већ колика је светиња коју браниш” и закључим да то не долази у обзир. У налету патриотизма станем за трећи писоар, између нас један слободан и довољно простора за шпијунажу.

– Па, како је Дудариме?
– Ево, није лоше, дошо да пишам…

Благи осврт на леву страну… ХА! Под овим светлом делује мање, бољи сам, за длаку али победа је на видику. За сваки случај бацим још један поглед, ма да бре, мањи сто посто. Мањи курац и брига мање, могу на миру да отворим дизну. Неће да крене. Најгоре зло кад ти се гадно пиша, изгубиш концентрацију и ћао, можеш да стојиш још три дана и да колабираш ал неће ни да кане.

– Шта је, неће а? И мени се некад деси да неће, обично кад имам трему…

Па пичка ти бре материна, погледај шта држиш у рукама, бедо љуцка, а мени си нашо да сереш за трему! Шта ја сад да му одговорим а да не поменем ни један курац од два у кадру. Ослободила се и једна кабина, изашо неки билмез што личи на Цанета из Партибрејкерса. Тек сад нема теорије да се ишорам.

– Можеш да пробаш у кабини, лакше се човек концентрише…

Ко да ја, љаксе, не знам шта је лакше. Ал тако и би, не може победа да буде потпуна, уђем у кабину решен да окончам дуел а и да решим своју бешику беде. Чучавац поплављен и у њему кобаз од седамсто грама! Диван призор за концентрацију… ко да сам залутао у КСТ а не ко да сам дао тријес динара баба сери за ужитак.
Запалим напоље да утеху нађем у неком грмљу да не би некога молио за катетар. Први жбун, испуст за дизање водостаја Дунава и ангажовање додатних турбина на Ђердапу, живот је поново добио на смислу.

У сред екстазе, прођоше поред мене ОН и ОНА, руку под руку, и у исти глас ми одбрусише једно “Ћао”.
Кад размишљаш вођен курцем, изгледа да обавезно завршаваш у истом.