Треси меси

– Еј Дуд, Рале овде, шта радиш?
– Зависи шта планираш да ме исцимаш?
– Ха, ма, мислио сам да снесем тепихе у паркић, да их истресем и оперем, па ако не радиш ништа да ми помогнеш и сабијемо пар пива а?
– Може, сад одма?
– Па за једно петнес минута, сам ћу снесем.
– Ај видимо се онда, мали паркић између зграда?
– Да да, код Пантиног степеништа, ај видимо се…

Петнаест минута касније…

– Е бре Рале, не могу да верујем да си узо велико апатинско у пластици…
– Што? Добро је…
– Ма дај, има укус ко да жваћеш обичну оловку.
– А шта ти пијеш?
– Не знам, лав…
– Он има укус хемијске?
– Не, има укус пива.
– Добро онда, оћеш да одем да ти купим лав?
– Ма јок, само морам да ти скренем пажњу за следећи пут, ова два тепиха а?
– Ма да, нема много…
– Па и чисти су…
– Ма јесу… Него кући ови моји цео дан гледају ону јебену скупштину, не могу више да издржим, још је дошо и деда из села, не можеш да замислиш које су то приче… морао сам негде да одем и однервозим се. Боље да изударам тепихе него да изађемо сутра у црној хроници сви ђутуре.
– Па да знаш… Е јел имаш и даље оне фотке кад смо се овде у паркићу сликали ко клинци?
– Имам, скоро сам баш и скенирао, чак сам и слао некој риби на ICQ, хтела да види какав сам био ко клинац…
– Хехе, и?
– Рекла је да се нада да другар и ја нисмо и дан данас онако дебели…
– Е па сад, јебига…
– Ма ионако сам је после турио на игнор… Него, јел се сећаш како смо се зајебавали заједно с малом Маријом овде у песку?
– Па како чега, углавном слабо, сећам се да су нам маторци бранили да се играмо у песку.
– Да, због мачијих и керећих гована… ех да су само знали…
– Ја мислим да су ипак знали да је циљ наше игре у ствари био скупити што више гована.
– Ма де, нису ни сумњали, да су били толко паметни не би данас гледали скупштину. Сад би требало ја њима уши да заврћем што гледају у говна…
– Хехе, а јел се сећаш бодовања? Свако говно вреди поен, ко нађе бело говно добије десет поена.
– Да, да! Е, шта мислиш, да се сад клинци играју, дал би их неко од дежурних паламуда осудио да је та игра расистичка?
– А бре?!
– Па размисли, бела говна вреде десет пута више од црних!
– Јеботе, о чему ти размишљаш…
– Ето видиш због чега тресем тепихе, прсо сам начисто, све политизујем! Да сад дође нека пичка и скине се, ја би јој реко да то није политички коректно!
– Добро, сад већ сереш.
– Па јес… Ал стварно замисли сцену, играмо се тако у песку и долази Наташа Кандић или нека друга од тих баба, и као води нас гајби, и каже маторцима да сад за казну мора гледамо “Ружно паче” десет пута! Хаха!
– Богме ћеш ти добро да отресеш ове тепихе… Ал иначе, капирам да су та бела говна кењале неке болесне мачке, нема шансе да неко здрав искења такав креч.
– Ма не знам… ал да је било забавно било је…
– Стоји. Кад је то било, има двајес година?
– Па тако… јеботе, двадесет година. Па моја девојка нема толико!
– Шта сереш? Сандра је две године млађа од нас.
– Ма нисам више с њом.
– Ајде?
– Ма да…
– Добро да си планирао да ми кажеш.
– Ма све се некако брзо издешавало. Оставила ме пре три недеље. Био сам нешто попиздео, није ми се виђало с њом и реко сам да идем у село два дана. Мислим, њој сам то реко. А играо ми се Дијабло, и онда закуцам гајби два дана, нигде нисам ни излазио док нисам прешо. И све би било океј да није срела моју кеву, ова је позвала да сврати, онда Сандра каже да ће дође кад се ја вратим из села, кеви фала богу на памет није пало да нешто баронише, и тај дан ме остави.
– Јеботе…
– И онда викенд после тога, исцима ме Аки да одемо до КСТ-а, као нисмо сто година, и ја реко ајде. И тамо нађем ову клинку, и ево две недеље смо заједно.
– Човече са Сандром си био три године.
– А јебига, мислим, реално, никад нисам прешо Дијабла са Друидом.
– Која си ти дилеја Рале. И ко је та мала?
– Снешка се зове, деветнес година, знаш каква је…
– И шта ћеш с њом кад ти се буде играо Воркрафт?
– Нећу да гледам у пасуљ, шта буде биће, ал ето, тако ти је то…
– И даље мислим да си дилеја. Требало би да попричаш са Сандром.
– Ма нема ту шта више да се прича, баш ме је оно, изнапушавала. Чек да ти покажем Снешкину слику, имам на телефону… Само да нађем… Ево, то је она.
– Пичко.
– Хехе, кажем ти да је баш добра. Него, прошо ме мало пизд, нећу да перем ово срање, доста што смо их истресли а?
– Доста.
– Ај их сроламо и однесемо горе, ваљда се и оно срање на ТВ-у завршило.
– Ај…
– Радиш нешто у суботу? Снешкина другарица прави неку седељку, могу да позовем неког ортака и то.
– И да радим, не радим. Ај чујемо се сутра па ће се договоримо…
– Ај.

tresimesi

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published.