Регистратор

– Ћао Цане, Дуди је, треба ми она твоја шема за регистрацију…
– Која шема?
– Ма оно бре, стандардно, да не терам кола на технички, дам ти папире и кинту и ти ми завршиш…
– А то, ма може, наравно.
– Е па добро, јел и даље двајес јура?
– Кад можеш да ми донесеш папире?
– Ма могу и одма, него реци ми колко пара да понесем, јел и даље двајес?
– Ај око тројке онда…
– А лова?
– Ма само ти дођи, лако ћемо за паре…
– Ма пусти лако ћемо, да знам колко да подигнем, јел две цигле и даље?
– Уф уф, ал си навро, дођи бре да се видимо, попричамо, завршимо ту глупост… Ајде чекам те око тројке.
– Ајде.

15:00, Цанетова радионица.

– Де си Дуд нисам те видо… годину дана, дођеш само за регистрацију, ниси добар! Одакле ти ова канта мајке ти, ниси ваљда дао паре за ово?!
– Ма јок, ујкина, возим их већ два месеца, а и остаће код мене још неко време, вероватно док се не распадну, па ми труба њега да цимам за регистрацију, овако ми лакше…
– Ће да средимо, штаж да попијеш?
– Дај неки чај ако имаш…
– Ех, чај…
– Ма нешто ме грло…
– Ракија значи.
– Не бих, нешто…
– Стиже!
– Ај добро… лепо си средио радионицу.
– Јебига бато, појачала се конкуренција, сад и механичари мора сређују радње ко да су апотеке. Дај те папире вамо… Ај живели!
– Живели… Папири су сви ту, дај стварно реци колко ти дођем.
– Види вако… Швеца из Зајечара ми се запослила овде у Београду пре месец дана.
– Аха.
– Нашла стан и све то…
– Аха.
– И досадно јој јебига. Мора и викендом мало да ради прековремено, не може кући, овде нема друштво… капираш?
– Аха.
– Па сам мислио… Изађеш једном са њом, чисто оно, разбијеш монотонију мало, и њој и себи… Негде на клопу или на пиће, мени свеједно, само да се мало макне из куће. Мени би значило, а и њој, а ја ти фино средим ово за ауто и свима лепо, а? Шта кажеш?
– А које је годиште?
– Па, мало је старија од нас, ту и тамо, генерацијски смо блиски, разумеш?
– Добро, које је годиште?
– Личи мало и на Кејт Бланшет…
– Не сери?
– Аха…
– Имаш слику?
– Имам… договорено?
– Па дај да видим.
– Шта?
– Па слику.
– Швеца је цар, видећеш.
– Добро, оћеш ми показати слику?
– Ево ево, да нађем… само није она баш много фотогенична, капираш…
– Аха.
– А и овде смо нешто били пијани, ако ме капираш…
– Аха.
– Ево, то је она.
– Ова лево ил ова десно?
– Десно…
– Ма иди бре Цане у курац…
– Шта?
– Шта шта бре, дај немој ме зајебаваш, ево ти двајес евра и видимо се сутра.
– Ма шта сад није у реду?
– Сти луд бре, ако на некога личи то је покојна Рахела Ферари.
– Очи.
– Шта?
– Очи…
– Шта очи?
– Па погледај очи.
– Шта с њима? Не видим да је разрока…
– Кејт…
– Шта?
– Бланшет…
– Е, заборави, дебела је и матора.
– Е немој ми вређаш швецу, знаш…
– Не долази у обзир, пре ћу да терам ово срање нерегистровано ил да се возим превозом наредних дез година ил да идем пешке…
– Твоја воља, ја сам хтео да свима буде добро…
– Ево ти кинта, и реци ми кад да дођем.
– Сутра у шест, само сад је четрес.
– Шта четрес?
– Па четрес евра је сад услуга, јебига.
– Ма дааај, шта си ти, прешо с евра на марке?! Не глупирај се…
– Не, озбиљно, па знаш и сам, поскупело гориво, млеко…
– Е не сери Цане молим те, оћеш двајес ил да идем код другог?
– Ајде дај… И само да знаш да је ово ортачка цена.
– Сасвим јасно… Ај видимо се сутра.
– Ајде… И размисли јел имаш некога да мало прави друштво швеци. Реци да личи на Кејт, овоно…
– Мозгаћу, ћаос!

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *