Умро је Гане бакалниџија, инфаркт. Његова бакалница је била тачно на ћошку, тачно је и да си код њега увек мого дузмеш пиво за журку по повлашћеној цени. И не само то, плаћаш кауцију само за оно што се разбије а ако се нешто не попије није фрка да вратиш и он ти да паре назад. То за паре назад вероватно је пристајао јер се никад није десило да осване непопијен вопс. Без обзира на то, био је човек и по, што по духовним што по геометријским аршинима. Баш се сећам јесенас кад смо отишли код њега да се снабдемо нектаром…
– Де си Гане.
– О, здраво момци, шта треба?
– Даћеш нам три картона “Лава”, иста прича ко и прошли пут.
– Ау бре децо ал ви пијете…
– Ма Макију је рођендан, биће доста људи… А и шта сереш кад си ти нон стоп цирке.
– Зато и кажем, ако сам вам ја узор онда пиво неће много да вам помогне.
– А јели Гане, кад треба да почнеш да водиш рачуна о томе да се не сјебеш, оно, да не претерујеш?
– Да не претерујеш са чим?
– Па оно, са пићем, пљугама, клопом… знаш већ.
– А како ја то да знам? Ево мени је педес пета и још нисам отего папке. Ви гледајте па кад ја рикнем онда ће знате да је ту граница и кад треба да се стане.
Иначе, о његовој смрти постоје две струје мишљења. Једна је да су га убиле пљуге и цирка, и то је доста вероватно. Друга је да га је жена толко изнервирала да му је стала чука, што је још вероватније. Посебно када се узме у обзир теорија завере да је Гане, онако, што би се рекло, на посебан начин гледао дечаке и да му је жена била само параван за закулисне радње, чисто да би га комшилук сматрао исправним домаћином крупнијег стаса а не дебелом педерчином. Често се свађао са женом, углавном у неко зло доба. И онда кад му прегори фитиљ он запали у бакалницу и тамо гледа ТВ до јутра.
На сахрани уобичајена екипа. Комшије, ортаци, неке колеге из бивше фирме… и сконтам да је ту и Милорад. То је лик с којим сам ишао у гимназију и једно време се прилично интензивно дружио обзиром да је био први који је имао плејстејшн. За њега је касније такође била прича да му неки ортаци нису само ортаци, а говорило се и да кад Ганета изнервира жена – Милорад дође да му прави друшто па заједно гледају ТВ. Мени је то било прилично незамисливо. Прво, Милорад је име за неког земљорадника испуцалих шака који цео дан ради на њиви. Увече дође кући, сазује обућу и самим тим побије све инсекте и ситније глодаре у пречнику од 200 метара а онда навали на жену која му је пре тога сервирала раџистан. Ако жена није расположена или има главобољу или тако неке градске форе, следи терапија долби сараунд шамарима док се не орасположи. Ето, то би мого да буде Милорад, а не неки убледели ентузијаста из центра Београда.
Приђем да се поздравим…
– Ћао Миле, нисам те видео сто година.
– О, Дуд, и ти си овде.
– Па да, цео комшилук… шта има с тобом?
– Ма у Новом Саду шљакам, овде дођем само за викенд и то не увек.
– Па јел ти океј тамо?
– Углавном јесте… Ево почиње поп да пева, ајд ако хоћеш сврати до мене вечерас око деветке, могли би да се испричамо.
– Што да не, договорено.
Позив нисам прихватио само из куртоазије, стварно се дуго нисмо видели и занимало ме је у каквој је причи. Поред тога, планирао сам и да задовољим своју радозналост и отворено га питам дал су гласине о њему и Ганету тачне, или само серу душмани.
Дошао сам код њега око девет као што смо се и договорили, са две литре “Вранца” што није био део договора али се подразумевало. Реч по реч, чашу по чашу, језик се довољно раскравио да могу да потерам непријатно питање а да се сам не осећам тако.
– Јели Миле, да те питам нешто, да ми одговориш искрено ал да се не наљутиш, а?
– Реци…
– Јел тачно то што се причало за тебе и Ганета?
– Јесте.
– Амм… овај… значи ти оно… рибе и то ништа?
– Јок, педер сам. Ако си то хтео да питаш. Нисам педерчина, ако правиш разлику.
– Ма океј да, него, Гане је оно… ај да је неки ко Вања Удовичић ил шта знам, него брате… оно…
– Јебига. Ни мени није јасно како си ти мого да караш оног скота од Радмиле кад смо били у средњој па ником ништа.
– Јес вала и то што кажеш…
– И шта сад?
– Ма ништа, то је све… Него реци ми, јел вариш ти некад?
– Па оно, повремено, што?
– Јеботе, па ти можеш да фасујеш батине на две потпуно различите параде!
– Само ти зајебавај… хоћеш да завијемо сад један?
– Стварно? Имаш? Није неко прскано срање после кога ћу да сањам скупштину или “Евровизију”?
– Ма јок, домаћица…
И тако, седим у соби и дувам са правим правцатим педером. Размишљам о томе како би нас национално здрава омладина довела у ред. Грање баш почне да ме вози а неко позвони на комшијски интерфон и ту се јако гадно истрипујем. Утрипујем да неко звони на врата, погледам кроз шпијунку – Лидија Вукићевић! Толко ружна и гадна да не знам дал трипујем ил је стварно она. Ипак, отворим врата…
– Добро вече.
– Добро вече млади господине. Шта ти је то у руци?
– Цигарета.
– Зашто тако чудно мирише?
– Зато што… зато што је пуњена марихуаном!
– ТИ СИ ТОТАЛНИ АНТИ-ПАТРОИТА!
– Молим вас немојте да се дерете, уђите унутра да ово разјаснимо демократски и људски.
– Хвала.
Сместим је на фотељу, а онда из креденца извучем огромни гумени маљ, откинем је два-три пута колко да је ошамутим. Онда нађем ону велику иглу којом сељаци шију кожуре. Ушијем јој све рупе на телу, посебно пажљиво обрадим оне најсмрдљивије. Бацим је у шпајз. Доведем Милетовог пса Џоа, лепог и шармантног шарпланинца који већ трећи дан није ништа јео. Нахраним га џаком јохамбина и пустим у шпајз.
Много сам одлутао. Следеће недеље дајемо Ганету четрес дана. Трудићу се да више не пишем социјално ангажоване постове…
Pingback: Zdravo živo