Помодоре

– Откуд овај силни парадајз?
– Купио Дударим.
– Па зашто побогу?
– Не знам, видиш да је дилеја.
– А где је он сада?
– Отишо до лекара да му превију главу, неко га је разбио.
– Па зашто побогу?
– Не знам, видиш да је дилеја.

Заврших у амбуланти ни крив ни дужан, чак ни тај парадајз нисам хтео да купујем… Кренем фино у Пекабету по јогурт и тако неке зајебанције, ал да видиш испред Пекабете неко девојче продаје парадајз. Прави онај сељачки, и даље штрокав од земље, а зрео да зрелији не може, семе му се затрло. Ал није то… Него то девојче, и оно ко парадајз, зрело. Добро, за нечије аршине можда мало младо, за лажне моралисте педофилија, али реално гледано – зрело! Приђем да видим пошто је тај парадајз, ред је да мало и купим, да оставим утисак.

– Ћао!
– Добар дан, изволте.
– Пошто је парадајз?
– Шездез… Ово је задња тура, више га неће ни бит.
– Па добро, онда да узмем више а?
– Па ја ја, узми слободно…
– Ајде ти ми напакуј, тако, мало више…
– Ево… три киле, јел вам то много?
– Ма није, није… него не мораш да ми персираш, па нисам ја нешто сад старији од тебе толико…
– Па мен се чини да и јеси…
– Хех, ма нисам нисам, ето, колко ти имаш година?
– А?!
– Па колко имаш година?
– ЋАЋАААААА!
– А бре?
– ЋААААЋАААААААА!!!
– Штаз дереш бре, који ти је?!
– ЋААААЋАААА ДОЂИИИИ ВАМОООООО!

Из распале “Ладе” паркиране поред, чује се комешање. Нешто се пробудило. Нешто налик на “мечку Божану”, само јачих габарита, слабијих комуникационих способности и спорадично лошије хигијене. Њен ћаћа. Са све мотком за побијање парадајза, или побијање гризлија, ефикасно у оба случаја.

– СИИНЕЕЕЕЕ, ШТА ЈЕ БИЛООО СИНЕЕЕЕ?!
– Ова’ нешто оће од мене!
– КОЈИ КОЈИ?!
– Ова’ вамо!
– Е ма нисам ја бре ништа…
– ОВА’ ШКЕМБАСТИ?! БЕМ ТИ СУМПОР, САЖ ДА ВИШ…

И ето… Срећа па ми амбуланта близу куће. Добра ствар је што сам однео ону кесу с парадајзом а нисам стиго ни да платим. Приде, успео сам још једну гајбицу да изврнем на безобразно. А изгледала ова пегава сасвим нормално, јебем ти сељаке, камуфлажа плус нинџа у породици… У амбуланти сретнем Жилета, у чекаоници, и он разбио главу.

– Шта има Жиле, откуд ти, и ти куповао парадајз а?
– Зашто си рекао парадајз?!
– А?! Ма зезам се, шта се теби десило?
– Ма, пази, возим бајс… И тамо горе код Пекабете, нека дилеја изврнула целу гајбицу парадајза, после се разгазио по тротоару, ја нисам видео, налетим и проклизам и трас главом о ограду…
– Ма шта кажеш?
– Да, да… Да знам који пацијент је направио срање, лепо би му главу разбио.
– Јеее…
– Него шта је теби с главом?
– А, ма ништа…
– Како бре ништа, личи ко да те неко мотком покупио?!
– Ма, ишо у подрум, нисам видео греду…
– Није те неко туко, сигурно?
– Ма јок, није тако страшно, више ни не крвари…
– Уф како сам попиздео, и бајс сам сјебао, ма хаос тотални…
– Баш срање човече.
– Срећа па ме неки сивоња са “Ладом” довезо довде…
– Не сери? Па где је сад он?
– Ма откуд знам, отишо ваљда даље за село… Ту с ћерком нешто продавао, поштен свет ти сељаци.
– Да знаш…

pomodore

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *