Празник новчаник

Разговор који прекида непријатну тишину за шанком…

– И шта је на крају било са Санелом?
– Каквом бре Санелом?
– Ма она, што је требало да се видите… није Санела него… Санета?
– Не знам о чему причаш…
– Она из компјутера што си хтео да се видиш…
– Не зове се Санета бре будало него се знамо с нета.
– Е па то, знам да је из неких огласа…
– Каквих огласа? Како ти замишљаш Интернет мајке ти? Као “Пан еротику”?!
– Па него како се нађете ако нема оглас?
– Е… заборави…
– Мени то с компјутерима болесно.
– Шта ти је болесно?
– Па то… за мување, то ми некако за педере и педофиле…
– Ја нисам ни педер ни педофил.
– Пааа…
– Педер нисам свакако…
– Ај добро… ал свеједно… то је за оне што немају муда…
– Мајке ти? А како ти то радиш?
– Пааа, лепо… обучеш кожњак… платиш јој пиће… ставиш на кључеве привезак од неких скупих кола…
– Мора да их мењаш ко чарапе, јеси имо ти некад неку рибу уопште?
– Јесам.
– Говоримо о женској особи која је била са тобом.
– Јесам бре, ево баш сад летос…
– Не могу да се сетим, подсети ме…
– Па на мору је било, зато не знаш…
– Аха, и шта се десило? Како сте се упознали?
– Продавала је сладолед.
– Јел? И?
– Ја дошо и реко да оћу капри…
– Мајсторе, и шта је било даље?
– Ма мене рибе не воле јер немам паре, ето то је…
– Не воле те јер си дијабола.
– Ма не сери бре…
– Углавном, ништа није било са Санетом, која се иначе зове Весна.
– Што?
– Немам појма, нисам јој се свидео, ваљда…
– Даш мени њен телефон?
– А шта ће ти, среће ти?
– Па да пробам ја кад је тебе одјебала…
– Озбиљан си?
– Ајде немој си љубоморан, тако се то ради, ти ниси ништа успео да направиш, сад ја да пробам…
– Океј, пиши… баш ме занима шта ћеш је питати.
– Јел да се представим као твој ортак?
– Наравно да не, смисли нешто…
– Аха… А јели, шта она воли, мислим овако и то…
– Не знам, откриј, мени није успело…
– Јер немаш тактику…
– А твоја тактика је?
– То је тајна…
– Јасно…
– Ал планирам да будем мистериозан и јединствен!
– То већ јеси.
– Рецимо, сви се налазе на Тргу, ал ја ћу да предложим неко друго место, да јој заголицам машту, да види да нисам као остали, капираш?
– Аха, и где ћете да се нађете?
– Па не знам, код Дома синдиката рецимо…
– Прајслес…
– Е, и онда на неко скупо место, на клопу…
– Одакле ти кинта?
– Па ваљда ће и она нешто да плати…
– Одвешћеш рибу на скупо место и очекивати да она плати?
– Имаш ти тријес евра да ми даш?
– А бре?
– Па мислио сам ако можеш да ми позајмиш једно четрес евра док не прођу празници.
– Ма бежи бре… ти комплетно ниси свој.
– Не стварно, ја сам зато и дошо, треба ми нека кинта… Мислим, нећу ни да зовем ову, шта да радим с њом, знаш и сам да никад нисам ни имо рибу… него треба ми педес јура да премостим празнике, ако можеш, враћам до петнестог…
– Јао бре…
– Ај плиз…
– Зар није било прво тридесет?
– Ма овако је лакше, педесет је округло.
– До ког петнестог враћаш?
– Јануара. Ма без бриге, добићу до тад лову од Симкета, треба код њега у тржном центру да радим као Деда Мраз, за све празнике…
– Ти?
– Да… и неке пакетиће делим клинцима… Већ сам повадио све што ваља, плазму и бананице и то, имам у ранцу ако оћеш, остали неки камиончићи и флипс и…
– Крао си деци из пакетића?
– А не треба им, реално, не поједу ни пола смокија… Даш кинту ортаку?
– Ае…
– И платиш ову туру а? Мислим, глупо да ми сад зајмиш паре а ја платим, а?
– Ае…
– Е сила си! Ај видимо се чим прођу празници. Дођи један дан да видиш како ми стоји костим, има да падају младе маме ко кладе…
– Колико сутра, даш и мени пакетић?
– Ма могу и одма, имам ту у гепеку…
– Зајебавам се бре, ај видимо се…

praznik

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *