Фејс оф

– Пази ово…
– Шта?
– Питање… Рецимо деси се да умреш, и шта се онда деси са твојим фејсбуком ако никоме ниси дао шифру?
– Како шта се деси?
– Па не знају сви људи да си умро, пошто тамо фала богу имаш пун курац будала којима се не би ни јавио на улици, и онда они наставе да ти шаљу разне риквесте а ни не знају да више ниси жив.
– Мислим да ће ми кад умрем фејсбук бити најмања брига, а још мања људи које сам тамо безвезе додао а не знају ни да сам умро. Дал ме разумеш.
– Па да али глупо је, онда пошто си умро, некако би било логично да ти угасе налог?
– Шта је поента? Ако си планирао да умреш, дај ми пасворд па ћу ти ја угасити фејс, најмањи проблем.
– Ма не бре…
– А могу и на сестру да ти пазим.
– Ма дувај га, слушај, сад озбиљно, ово може да буде добар бизнис. Само је питање времена када ће неко направити социјалну мрежу за виртуелно гробље! Зашто ми не будемо први?!
– Будемо први шта?
– Па направимо социјалну мрежу за људе који више нису живи!
– А како ће да ти се региструје неко ко није жив?
– Па неко његов ко је жив.
– Па ако је неко жив, зашто не би отишо на фејс или спејс?
– Знам да сам имао идеју, сад си ми је пореметио… да се вратимо на то да си умро, и имаш проблем са својим фејс налогом.
– Логично. Настави.
– И сад… то људи треба да знају. Мало је морбидно да рецимо твој неки ортак, рецимо ја, направи ивент за твоју сарану и шерује га.
– Тотално морбидно. Maда би било интересантно видети ко би постао фан моје сахране.
– А поврх свега, и такав ивент би био на српском, и онда газде фејсбука не би виделе да си умро, тј не би сконтали, и оставили би ти налог и даље!
– А јел могу да те питам нешто?
– Наравно!
– А ко су газде фејсбука?
– Ма јеби се, озбиљно причамо.
– Па озбиљно, откуд знаш да нису Срби, и откуд ти идеја да гледају све шта неко ради.
– Kao прво, вероватно су Јевреји, а као друго, уместо да ми помогнеш да разрадим идеју и направимо неки динар ти опструишеш.
– Добро, ајде лагано… Ја сам умро, јел тако?
– Дабоме.
– И… хоћу да се учланим у социјалну мрежу на Интернету?
– Не баш… поента је да ти се угасе налози, да људи знају да те више не спамују, да не гаје илузије да си жив и да ћеш кликтати на линкове које ти шаљу.
– Али ја иначе у животу не кликћем на та срања, како сада уопште знају да сам жив?
– Управо тако! Јел ти сад постаје јасније?
– Не. Ајде молим те да причамо о нечему другом.
– Не не, ево решења! Кад умреш, и чим неко однесе умрлицу да да у новине, то те аутоматски региструје на нашу мрежу?
– Како си јој смислио име? Рахметлија?
– Нисам још… не прекидај ме сад кад сам се залетео… значи, где сам стао?
– Питао си да ти пазим сестру кад ти глава експлодира од глупости.
– Добро… у реду… не мораш… сам ћу разрадити идеју, сигуран сам да се Интернет не користи толико код покојника.
– То је једина логична реченица коју си рекао, и уједно најглупља, ал нема везе.
– Не мораш… нема везе… није ни битно…
– Имаш још неку идеју?
– Имам али их чувам за себе.
– Шта још чуваш за себе?
– Небитно…
– Јели, кад смо се чули у уторак, кад си реко да мораш нешто озбиљно да попричаш са мном, јел си на ово мислио?
– Не.
– Него?
– Нема везе сад.
– Јел исто нека бизнис идеја?
– Ма, мислио сам да ме Даница вара, ал сад више нема везе, немам намеру да причам са тобом о било чему.
– Ма дааај! Зашто мислиш да те Дана вара?
– Па… уписала се на јогу.
– Па?
– Па… Ma са тобом се нема сврхе објашњавати… углавном, то више није тема…
– Добро, а што си ме питао и за суботу дал сам слободан?
– Мислио сам да идемо на “Хладно пиво”, ал с педерима не идем нигде…
– С ким ћеш онда да идеш?
– Са нормалним људима…
– Кога ћеш да зовеш да идете?
– Некога ко није ти, и теби слични.
– Примера ради?
– Добро оћеш да идемо у суботу?
– Нећу.
– Ето видиш!
– А колко је карта?
– Јеца нам даје за Џ.
– Ај добро онда, јел иде још неко?
– Не, само две карте добијамо… Даница није хтела због те јоге.
– То би онда била трећа карта, ако би и њу звао, онда би она морала да плати.
– Не него онда ти не би био позван, и знам да ме сад зајебаваш, и морам да идем сад, чујемо се сутра да се договоримо за суботу?
– Важи лаве, и немој много се нервираш…
– А ти размисли још једном о свему што смо причали!
– Да заборавим не могу и да оћу.

fejsof

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published.