Једна “Буба” за четири битанге и рибицу

– Јел може твој ауто да издржи пут тамо и назад?
– Чуј јел може, сти луд?!

У то доба сам возио “Бубу”. Кад кажем Буба не мислим на оно модерно срање што личи на поршеа, него на мог лепог маторог бубца. Није баш мого ћале да ми буде, али старији брат свакако, 33 године. Добра су то кола била, у ствари много боље су изгледала него што су заиста функционисала. Металик браон боја до прозора, ту долазе никловане лајсне, а кров матиране крем боје. Нећу да улазим у детаље око изгледа, јер мого би до сутра. У сваком случају изазивала је позор свуда где би се појавила, о младим хипи вонаби цурама да не говорим. Е сад, тим аутом је требало отићи од Београда до Бајине Баште, повратак назад пожељан. Друг Миша који је родом из ББ је палио у аскару и требало га је ваљано испратити.

Ја сам једини од друштва имао некаква кола. Буба је генерално јако добар ауто, толико добар да сам се некад триповао да возим много бољи и већи него што је мој убоги фолкцваген. То је углавном било због потрошње, никад испод 13 литара, па си у фазону да возиш Чироки или како се већ зову они напуцани џипови. Имала је аутоматски саух, та аутоматика се вероватно односила на то да кола аутоматски троше тријес посто више. Мотор на ваздушно хлађење је посебна прича, ал да не смарам сад с тим стварима…

Израчунали смо да нам за гориво треба мање пара него за повратну авионску карту до Тивта, тако да смо били задовољни. Гуме су биле океј, нарочито она резервна коју сам држао иза свог седишта да се не би само од себе обарало. Од алата смо имали све, ако би не дај боже нешто кренуло наопако. Два шрафцигера су већ подупирала прозоре, чекић, клешта и жица су били у ладици и то је то. Опште прихваћено мишљење је да се тим алатом може све поправити.

На пут смо кренули нас четворица. Цоа, Жељко, Брикси и ја. Брикси је већ ишао колима до ББ па је инсистирао да седи напред и да показује пут, да не залутамо негде. Ко да смо сви малоумни и не знамо где да скренемо с “ибарске” за Ваљево. Ја на месту возача а ова преостала двојица позади заузимају бусију. Иначе, осам ујутру је време које углавном не постоји у нашем свакодневном распореду, ако заглавиш негде напољу обично се кући вратиш пре тог времена а о устајању не вреди трошити речи. Тако да нам је свима било чудно кад смо сели у кола и видели како град изгледа изјутра, пошто нам је осмица била одређена за старт. План је био да до 12 будемо тамо, онда мало глуваримо наоколо и у три је већ почињао испраћај, тј ждерање, опијање и остало њање.
После сат времена вожње магистралом…

– Брикси, оћеш молим те да ми објасниш зашто сад цепаш то картонче?
– Како што брате, на шта ти личи? Па да смотам један!
– Јел ти стварно мислиш да ћеш да дуваш у мојим колима?
– Па брате, ја би воло димам своја, па би у њима радо хехехе, овако јебига…
– Девет је ујутру човече, ни најгори пајдомани сад не размишљају о гудри, који ти је бре курац?!
– Брате, ти ако нећеш ја те не терам, ја оћу!
– У мојим колима нећеш.
– Онда стани негде, ионако ни кафу нисмо попили.

Станемо поред неког мотела, Жељко и ја одемо и поручимо кафе док су Брикси и Цоа пржили буксну негде поред паркинга. Пошто се нису појавили ни после 15 минута, цепили смо и њихове кафе и изашли напоље да их тражимо.

– Добро де сте вас двојица?!
– Е, хехе, ево причали са девојчицом, много фина, Тамара се зове, ај је повеземо до Лајковца хехе…
– Колко ти година имаш, цуро?
– Имам… хихихихи… четр-хихихи-наест!
– Зашто се овако клибери? Павијани, нисте ваљда дали детету да рива?!
– Ма кул је бре девојчица скроз, ај је одбацимо до Лајковца, има места шта сереш…
– Нисам реко да нема места, јебем вам матер педофилско наркоманску, шта ако нас рија заустави и види две напушене будале и малолетницу?
– Напушену малолетницу хаха!
– Јел сте јој стварно дали да дуне?
– Па тражила је сама, и то и да је повеземо до Лајковца, ајде немој си сиса…
– Океј, да је повеземо, и то само до Лајковца, ако пробате неко срање да правите успут, мајке ми има и вас да истоварим у Лајковцу и то тачно испред марице.
– Е батице много мрачиш! Баш си мого да пирнеш с нама, се опустиш бре мало хехе… Е, Жељко, ај ти седнеш напред оћу ја сад мало назад.
– Зашто?
– Боле ме нешто леђа, хехе, оћу мало ја да се клацкам позади.
– Пусти га нек седне, ако проба нешто с овом малом убићу их обојицу, ионако им следи пакао, зашто да чекају још педес-шездес година бадава.

Кренусмо даље, срећа па буба нема амортизере, да их има вероватно би кренули да рикњавају…

2.

До Лајковца заиста нема много, шансе да нас пандури зауставе су мале али ја сам ипак ванредно нервозан, посебно јер је Брикси почео да изводи неке јефтине штосове са петодинарком који су клинки били урнебесно смешни…

– И, опла, види, извадио сам пару директно из твог увета, хехе!
– Хихихи да да хихихи…
– А јели Тамарице, јел ти ово први пут да дуваш?
– Брикс, ајд немој још и да јој тепаш, звучи баш превише болесно.
– Е ти не сери него пази на пут! Ко да ја не знам какве све клипове имаш кући на компу, ти си бре највећи болесник а мени си нашо да кењаш нешто… Јели Тамарице, јел ово први пут да си потерела змаја а? Хехе…
– Па, први пут сам пробала цигару!
– Хахахаха, аааа, Дуди, јес чуо ово а? Хахахаха, ЦИГАРУ! Да смо на чету сад би написао ЛОЛ хахаха…
– Да смо на чету сад би одлетео на моју игнор листу занавек, будало ретардирана.
– Престани да ме вређаш и пази на скретање! Јели Тами, хехе, а јел си имала некад дечка а? Јел си лизнула некад неки банџолино а? Хехе…
– Брикс…
– Ћути бре! Јели а, Тајо? Хехе, јел си некад неком полирала кацигу хехе, а? Јели? Знаш на шта…
– Океј! Излази напоље!
– Кој ти бре курац?!
– Напоље бре дебилчино да сад не скидам шрафцигер с прозора!
– Јес ти озбиљан?
– Него шта сам, соме дебели, мрш напоље! Ватај воз, такси, на који год страну оћеш, боли ме курац, с нама даље не идеш!
– Ај искулирај ево смирићу се…
– Не долазиш у обзир, излазиш сад и овде, ако нађеш други превоз до ББ кул, ако не није мој проблем, ај…
– Која си ти пичка матори! Серем се и на тебе и на твој буђави ауто! Има да стигнем и пре вас и да вам јебем кеву кад дођете, има да ме молите да…
– Путуј!

Петнест минута непријатне тишине касније…

– Е можда си ипак мало претерао, нема шансе да нађе превоз оданде, није требало онако да га избациш ипак је ортак.
– Оћеш да му правиш друштво?
– Ма дај…
– Онда ћути, пун ми је курац његових идиотарија, идемо на испраћај ко нормални људи.
– Дао је паре за бензин и за поклон…
– Е и то ме заболе, има га потписаног на честитки, возио се скоро сто километара, доста му је. Него Тамара, тако се зовеш јел да? Где теби одговара да те оставимо? Још мало па изађосмо из Лајковца.
– Паааа хихихи а јеллллл могујасавамадокраја?!
– До каквог бре краја? Ми идемо у Бајину Башту, реци где ти одговара да изађеш.
– Паааа ја сам у ствариии хихихи побегла од куће па ако могу са вама, хихи?
– Молим бре?
– Паааа мама ме нешто изневирала, могу да идем тамо где ви идете?
– Реци да се зајебаваш?
– Хихихихи…
– Ложиш нас јел да?
– Нееее, јелмогу јелмогу јелмогу?!
– Дај ми број телефона од куће, зовем твоје родитеље.
– Не дам, јелмогу јелмогу?
– Ако ми не даш број…
– НЕЕЕЕ ДААААММММММММ…
– Иди бре у курац! Не могу да верујем шта се дешава… Слушај, ако ми сад не даш број телефона водимо те право у мурију, казаћемо да смо те ухватили како крадеш у продавници и онда си најебала.
– Океј, шеспетосамнуладваседам…
– 014 јел?
– 015.
– Откад је Ваљево 015?
– Па ја сам из Волујца хихихи…
– То неко село овде поред?
– Не, то је код Цера.
– Цера као планине после Шапца?
– Да, хихихихи…

Сад је све већ личило на јако лошу зајебанцију. Хтедох да питам Цоа шта мисли да би требало да радимо, али сам решио да уштедим ваздух. Жељко је крајње присебно предложио да одемо у мурију јер њени родитељи су већ сигурно пријавили нестанак. Казаћемо да је стопирала и да смо је покупили, што и јесте тачно, и као савесни грађани довезли смо је до првог МУП-а. То би била добра идеја да је дете било присебно и да је само затражило тако нешто, одвести је у мурију овако стондирану и неартикулисану значило би тражити спавање у лајковачкој бувари. С друге стране, све и да добијемо родитеље, како би они дошли по њу? Ми не можемо да их чекамо, а они би онда вероватно опет предложили да је одведемо мурјацима.

3.

Договорили смо се да ипак позовемо њене, тако је некако поштено. Међутим, и после петог покушаја нико се није јављао, вероватно су отишли да је траже по њивама и шљивицима а поред телефона су оставили бабу која је последњи пут могла нешто да чује кад су узвикнули “убише престолонаследника!”. Питали смо малу да ли зна да оде од Шапца до свог села неким локалним аутобусом, климнула је главом да зна што је значајно олакшало ситуацију. Спаковаћемо је фино на аутобус кад дођемо у Ваљево, платићемо јој карту до Шапца, даћемо јој још неку кинту за сваки случај и мирна Бачка. Али, прво да одемо у кафану да нешто поједе и поврати се колико год је могуће.

Кафана “Јаблан” је била прва на коју смо налетели, споља је изгледала као месна заједница коју је начео зуб времена али је унутра било изненађујуће пријатно. Некако нам је било криво што и ми нећемо да клопамо заједно са одбеглим дериштем, јер ипак се чувамо за крканлук који следи на испраћају. Цоа је решио да остане у колима и одрема док ми завршимо.

– Добар дан, изволите?
– Донеси малој порцију ћевапа, помфрита и салату, а ја ћу дуплу лозу и кафу, Жељко?
– Мени исто…

Салата и наше тровање су стигли одмах, док смо за ћевапе чекали да мајстор погледа под уши прасићима, одреди које ће да лиши живота, уреди га, подели џигерицу и цревца по комшилуку, истопи чварке па онда из замрзивача извади један пакет млевеног меса и зготови јебени роштиљ. Клинка нас је за то време запиткивала најразличитије ствари. Да ли је Жељку од рођења тако велики нос, зашто се мој ауто чује тако чудно док путује, јел смо ожењени, јел имамо кречану у дворишту и разна друга срања. Били смо срећни кад је почела да једе.

– Какви су ћевапи?
– Мњам… мало су сланкасти…
– Сеци салатом, како ти је иначе?
– Па онако, није ми онако лепо као кад смо ушли у кола…
– Добро је, значи боље је. Јеботе већ је подне, Жекс шта цениш колко нам треба одавде до Баште?
– Па ја контам највише два сата, то оно, ако идемо споро не зна се.
– Значи стижемо у сваком случају, само да овој малој наиђе аутобус одмах, не оставља ми се сама на станици.
– Ма шта ће да јој буде, ионако је пустила ганџа.
– Пустила ал јуче, то је она неготинка што је Рале ваљао, влајне су је директно нафасовале црном магијом, има да је вози још три чуке. Ајде бре дете колко то једеш?! Пожури мало…
– Не могу лепо да жваћем, стеже ми се вилица, смешно је!
– Сам ти реко да је шљака?

После још пола сата жвакања, преживања и килављења сока од брескве, наставили смо пут ка Ваљеву. Цоа је наставио да дрема, клинка се загледала у једну тачку на прозору, радио је одбијао сарадњу тако да је у колима завладала пријатна тишина. Пут је био прав и без много рупа, коначно мир. Жељко је решио да се придружи Цои у дремању. Додуше на једну рупу сам баш онако јуначки налетео, тад је радио на пар минута профункционисао притом ухвативши “Глас цркве” на скали, што је мени био недвосмислен знак да се Бог смиловао и да ће све бити океј. Следећа рупа га је згасила.

– БББББЉЉЉЉУУУУООААААААА…
– Еј Жељко, Жекс! Пробуди се, еј!
– Ам?! Шта је сад?
– Чуло се нешто чудно, ја немам храбрости да се окренем и погледам, ајд види јел се мала избљувала, пошто ако јесте…
– Ауууу синееее… опрала је! Ауууу… Види има и неки пасуљ, одакле ти пасуљ кеве ти?
– Доручковала сам пребранац.
– Пребранац си доручковала? О јебем ти сељаке! Што не поједе јабуку ко сав нормалан свет?! Еј Цоа, Цоа буди се брате, клинка ти је опеглала фармерке…

Цоа се није будио, не знам како је успео тако да се закомира. Углавном, дете се истресло по себи, наслону од мог седишта, задњем седишту генерално, и делимично по Цои који је једини био прибран, бар за сада. Другим речима, свих 500 кинти остављених у кафани били су распоређени по колима. Не сећам се шта ми је све пролазило кроз главу у тим тренуцима, али сигуран сам да је било крваво. За пар секунди почело је гадно да дисмр што је успело да пробуди Цоа.

– Ју, ја сам изгледа мало задрем… БРАТЕ ШТА СЕ ОВДЕ ДЕСИЛО?!
– На шта мислиш? Све је океј…
– Па шта је ово по колима бре?!
– Брате ал си се ти наварио, почео си да халуцинираш. Лепо сам ти реко да баталиш грање. Са колима је све океј.
– Немој да ме ложиш бре, каква су ово говна по мени?!
– Била би говна да су прегурала цео процес, овако је слично али није то то. Мала је повратила, на шта ти личи.
– Па шта ћемо сад?!

То је у ствари било добро питање. Кола су потопљена и смрде, девојчицин дукс је оплемењен шопском, нит ми можемо да путујемо даље овако, нити она може да иде на бас. Изгледа да је Цоа најбрже размишљао обзиром да је имао шведски сто на фармеркама.

– Ајде овако, станемо поред неке куће са двориштем, људи обично имају чесму или црево у башти. Очистимо кола колко можемо, дете се исто мало среди и ја оперем ово с фармерица и онда пичимо даље, може?
– Ово је мање више најсмисленија ствар коју си рекао од кад те познајем.
– Брате… рија! Мурија иза нас! БРАТЕ!
– Видим нисам слеп, вероватно чекају да нас претек… курац, показује да станемо.
– Јао, милиција! Мој стриц је једном видео милица…
– Умукни бре крештава! Океј, ајде брзо, шта нам дође мала кад буду питали?
– Сестра од тетке?
– Срање је ал тешко да може боље, мала, ти си нам сестра од тетке си чула? Јаоооо-Ј! Које срање!

Премотавам филм и покушавам да се сетим дал ми је некад у животу било драго што видим пандуре. Није. Чак и једном док сам бежао од батина кроз центар Београда и налетео на патролу, заобишао сам их и наставио да трчим, сконтао да сам да би стартовање прашинара донело више штете него користи.

– Добар дан, исправе молим.
– Ево изволите, јел постоји некакав проблем?
– Проблем-проблем, све у животу може да буде проблем, одакле путујете?
– Из Београда, идемо на испраћај другу у војску.
– А где се друг испраћа?
– Па у Бајиној Башти је испраћај…
– Видим јели сте, а јел сте нешто и пили?
– Ништа…
– Ко је девојчица?
– То нам сестра од тетке, имамо и неку бабу у Башти па иде мало код ње, свеж ваздух и тако, распуст је…
– Видим требаће јој, јел сте ви сви браћа па вам је она свима сестра? Осим бабе у селу, јел имате и неку дрогу код себе?
– Каква дрога, па ми смо спортисти. И нисмо браћа, моја је швеца…
– А овај што је назад пустио стомак, са модерном апликацијом на фармеркама, јел и он спортиста?
– Јесте како није, тренира ђиу ђицу…
– Ђиу ђицу да изађе напоље и покаже личну карту, зашто је мала повратила?
– Лоше подноси пут.
– Лоше-лоше, многе ствари се заврше лоше, ајде и ти напоље, и овај чудни до тебе, ти шта ме гледаш, нема вас сто и педесет у колима.

Изађосмо из кола, лепи Цане са колегом поче да нам истреса џепове а испред Цое је дотрчао неки локални авлијанер и радосно почео да му њуши и лизуцка фармерице.

– Чибе бре, чибе!
– Изволи ђиу ђицу, треба ти нешто?
– Ма не, керу кажем чибе…
– Керу? Јел ти то мене нешто провоцираш?
– Ма овом пегавом шугавом што ме њуши…
– Ајд изврни џепове и не сери више.

После откровења да буба нема класичан гепек, истесли су ладицу и погледали испод седишта. Успели су да нађу моју стару касету Рибље Чорбе, “У име народа”, уживо са Таша осамдесет и неке. Мислио сам да сам је заувек изгубио, а ја се прилично емотивно везујем за ствари, таман сам мислио да им захвалим кад…

– Претекли сте трактор преко пуне линије.
– Није да се правим паметан, ал за цео пут довде нисмо сусрели ни један трактор.
– Дедер јунац, нисам ти ја ни рекао да сте се сусретали, него сте га претекли а ми смо ишли иза вас и видели, јел тако Бошко?
– Тако је газда.
– Ето видиш, а за то се узима дозвола, оћеш да ти пишем казну за појас?
– Били смо везани.
– Ал сте ви Београђани паметни, оћеш ту за појас ил да пишем узимање дозволе?
– Пиши за појас.
– Ево изволи, Боле је већ написо, срећан пут, ђиу ђицу нек се окупа.

Богатији за казну и “Чорбину” касету настависмо даље. После једно тристотинак метара Жељко је спазио неког домаћина како цепа дрва у дворишту, па смо решили да станемо и замолимо за кофу воде да мало средимо и ауто и нас саме.

– Помаже Бог домаћине!
– Бог вам помого децо и јунаци, којим добром?
– Ето, малој је било мука па је повратила, ако можемо да добијемо црево или кофу да мало оперемо седиште и гардеробу.
– Наравно наравно, вода може да се среде бљувотине, а домаћа кајсија да се среди грло, а? Шта кажете?
– Ми никад не одбијамо, фала лепо домаћине!

Орибали смо сплачине колико је било могуће тако да је ауто опет личио на ауто а ми на људе. Кад смо завршили, седнемо са чичицом за дрвени сто на веранди да наздравимо, решили смо да мала не може да добије сок да јој се опет не поремети input/output.

– Одакле сте се запутили, јунаци?
– Из Београда.
– А нека нека, видим ја да сте ви наки учени грађани јел тако?
– Па, ваљда…
– Нека нека, реците ви мене, кад сте тако учени, шта ви мислите, ђе је њему гроб?
– Овааај? Чији гроб?
– Како чији? Па нашем команданту ђаволи вас терали све до Београда, јебем му све свето!
– Мислите на Дражу можда?
– Јок, на покојног Гаврила што га уби косилица, на Дражу дабоме на кога бих!
– Па, овај, не знам, Цоа шта ти мислиш?
– А?
– Шта мислиш, где је Дражин гроб?
– То онај четник са ленонкама што је био? Па јебем ли га, ваљда у некој шуми, шта ја знам, у пичку материну…
– Ђе нађосте ову будалу да путује с вама?! У КАКВОЈ ШУМИ МОРЕ?! Јебло те тоцило и стадо вукова, јес ти нормалан чоек?!
– Па, оно као, ја стварно не знам…
– Е не знам ни ја! И ето, сваки дан ти ја тако ође седим по дворишту, пијем ову моју љуту, и маштам да је Чича жив. Ал курац, убише га. И не могу и ја да доживим думрем, а да не знам ђе су њега саранили.
– Да чича, јебено је то. Него, палимо ми даље, а Дуди? Јел крећемо?
– Крећемо, хвала на свему домаћине, жив био и све најбоље!
– Ајде ајде још једну стресите за срећан пут, да се не малеришете трезни да возите, него, где сте се иначе намерили?
– У Бајину Башту, другу на испраћај у војску.
– Ае нека му је са срећом! Саћу ја донети једну флашу да јунаку однесете лично од мене! Чекајте ту…

Богатији за казну, “Чорбину” касету и флашу домаће кајсијеваче настависмо пут. Сад смо свега неколико километара од Ваљева и прво што треба да урадимо је да се отарасимо клинке а онда коначно запуцамо пуном паром ка Бајиној Башти. Идиличну тишину овај пут је прекинула Шакира… Lucky you were born that far away so, we could both make fun of distance…

– Цоа, јел теби овако ретардирано звони телефон?
– Не брате, мени звони она луда жаба, ринг динг динг динг доооон бррррммм хахаха, јеси гледо то?
– Јесам, повлачим све што сам реко за Шакиру… Где бре звони ово?

Клинка је равнодушно извука мобилни из ранца и јавила се, док смо се ми гледали међусобно као да нас је прејебало цело Ваљево са све Лајковцем и мртвим Четницима.

– Мооолим мама… аха… добро сам… нисам… јесам… доћи ћу за два сата… јесам, јела сам… добро… јебига… не знам… поздрави тату, ћао!
– Чекај бре дете, ти си све време имала телефон код себе и могла да зовеш своје?
– Да.
– Па што нам то ниси рекла одма, јебо те Бранко Коцкица? И како да те родитељи нису звали до сад?!
– Они зову тек поподне ако ме нема, навикли су да се тако изгубим…
– Ја немам више живаца да било шта причам, идемо на станицу и онда ко људи настављамо пут.

Тако и би, отпратили смо малу до станице, купили јој карту до Шапца и дали јој још 300 кинти. Цоа јој је купио и три кесице смокија, чисто да има шта да поврати по дебелом накупцу цвећа који је сео испред ње. А сад, правац испраћај!

4.

Почели смо да се пењемо уз “Дебело брдо” и ја се сетих разговора са Зоки Сајтном, мојим суђеним механичаром…

– Јели Зоки, јел ја морам сад да му радим трап?
– Ти не мораш ал ја би требо…
– Ма не, озбиљно, јел може да држи још неко време?
– Коју славу ти славиш?
– Светог Јована, што?
– Е па, може трап да ти држи, ал да окачиш икону Јованчета уместо овог шареног срања што држиш…

То шарено срање је била играчка Кенија из “Саут Парка” окачена о мој ретровизор, после треће кривине било је јасно да ће загинути слично као у цртаћу са све нама у комплету. Бригу за опстанак прекинуо је звук мобилног телефона…

– Еј Дуди, стигла ти порука.
– Дај да видим… Е, Миша пише, вероватно да види што нас нема… Не, ладно ми је Брикси послао поруку с његовог фона.

MESSAGE FROM: MISHA

DE.STE.PICKE!BRIXY.OVDE!
JA.SAM.STIGO.A.VAS.JOS.NEMA.
NADAM.SE.DA.STE.SE.STROVALILI.
NEGDE.NIZ.DEBELO.BRDO.MAMU.VAM.
JEBEM.DA.BOG.DA.SVI.POGINULI
ISPAO.MI.JE.MOBILNI.KOD.VAS.U.
KOLIMA.UGASITE.GA.I.NEMOJ.DA.STE.
MI.CITALI.PORUKE.ILI.TROSILI.KREDIT.
DA.VAM.NE.BI.JEBO.SESTRE.SVIMA

– Какав сом, не зна где је размак на нокији.
– Шта каже?
– Стиго је, не знам на коју фору али је стиго.
– Па можда је стопирао и нагазио некога ко је ишао директ за ББ, ипак су прошла три сада од онда…
– Ма да, него каже да му је испао фон овде у колима, Цоа ајд мајке ти прегледај ту по задњем седишту да се није негде завуко…
– Нема га брате, ајд окрени да видимо где звони.

Окрећем Бриксија већ слутећи шта следи…

– Звони, јел се чује негде?
– Јок!
– Ало?! Ало Тамара?! Па јеботе то је Бриксијев телефон, што си га узимала?! А бре?! Ма да ти не би…
– Шта би?
– Прекиде везу…
– Па шта ти је рекла?
– Да сам глуп и да се јебем.
– Па лепо ти је рекла.
– Па да знаш да јесте.
– Па шта ћемо сад?
– Ништа, обзиром да је Цоа иницирао прављење обданишта у колима он ће и да му објасни шта се десило.
– Нећу ја ништа.
– То значи да нећеш више ни да се возиш са нама?

Расправу још једном прекида звук мобилног, овога пута позив… Поново Миша, тј Брикси.

– Хало?
– АЛО?! ПА КО ЈЕ БРЕ ЗВАО ТИЈАНУ С МОГ МОБИЛНОГ И СТЕЊАО МАЈКЕ ВАМ ГА БОЛЕСНЕ ЈЕЛИ БРЕ?!

Тијана је иначе била његова суђена, млада и згодна као храст испред мотела “Храст” пре скретања за Јагодину, и интелигентна као буква, било која буква.

– Ево саће Цоа да ти објасни тај феномен, само секунд…
– Брате не јављам му се ја.
– Јављаш, или ћеш стопираш ко Руџер Хауер.
– Добро дај… Ало?! Е Цоа овде… е… ма да… ало?! АЛО?! е пре….ки….даш….се…. … … Ето, скино сам га с курца, сад сви погасимо телефоне и објаснимо му шта се десило кад стигнемо.
– Надам се само да није на постпејду, клинка има да му опере рачун.

Спуштање низ Дебело брдо било је забавније од успона, видели смо једног зеца и играли асоцијације. Пошто су Цоине асоцијације за “небо” биле “изнад”, “рупице”, “магла” и “шаран”, одлучили смо да пређемо на “слово на слово”. Пошто је Цоина загонетна реч на слово “м” била “раткапна” решили смо да баталимо игре. Кад смо мало пре Баште стали да долијемо чорбу, схватио сам да раткапна није била део загонетке него да је Цоа вероватно констатовао њено одвајање од матице.

Хронолошки, дан је овако приведен крају:
Пошто смо сви погасили телефоне, Миша није мого да нам јави да се славље сели из куће у кафану, за коју нисмо знали ни где је ни како се зове. Код њега кући затекли смо само Вукашина, који нам је објаснио да он Миши дође нешто између ујака, деде и тетке из Аустрије. Ракија из његових уста нам је објаснила да се кафана зове “Точак” и да је негде ван града. Питали смо на трафици да ли кафана “Точак” заиста постоји и како да дођемо до ње, морали смо да купимо новине, жваке и цигаре да би се клинка смиловала да нам објасни, јебена деца.

Кад смо стигли у кафану сви су већ били махом пијани па смо пожурили да их стигнемо. Цоа је Бриксију објаснио шта се десило са телефоном, овај га је гађао флашом “Банатског ризлинга” и на жалост промашио. Не због вина, јер то срање је ионако добро само за шприцер, него зато јер обојица имају заслуге да им неко разбије главу.

До увече смо већ били навелико пијани, кренуле су четничке песме, скидање до појаса, ко одозго ко одоздо… Брикси је показао паламар кумовој ћерци па се после извињавао, Цоа се играо са купус салатом пресипајући је из вангле у чаше, Жељко је заспао на клупи а ја сам неком локалном сељаку продао своју бубу за пет глава!

Око један сат после поноћи славље се завршило и кренули смо код Мише кући да преспавамо, нас четворица и још седам пијаних будала. Мени је допала фотеља на развлачење па не могу много да се жалим. Брикси је отишао до кухиње по воду па се приде исповраћао у судоперу. Понадао сам се да ће коначно да добије батине, али Мишин ћале је изјавио како му је драго што је овај бацио пеглу баш ту јер то значи да се лепо провео на испраћају његовог сина и да се домаћински опустио у његовој кући без обзира што први пут долази. Каква будала.

Након доручка, позвао ме је онај сељак коме сам продао ауто, каже да нам фали једна раткапна и да ауто смрди на “цркани коњи” тако да је решио да нам не врати флашу ракије коју је унутра нашао, што је звучало сасвим поштено. Договорили смо се са неким гастосом из комшилука да нас повезе до Ужица, а оданде ћемо возом кући, тако и би. Прилику да дремамо до Ужица у крајње удобном фолцовом каравану прекинула је идеја шофера да нам презентује најновије “казете које је купио у Њемачку”.
У возу смо имали купе за себе тако да је било опуштено, дремали смо све до Лазаревца кад су улетели неки навијачи са црвено-белим шаловима.

– ЗА КОГА НАВИЈАТЕ?
– Ај не дери се молим те…
– ЗА КОГА НАВИЈАТЕ?
– За те ваше… Немој молим те се дереш…
– ЈЕЛ СТЕ НА ДЕРБИ КРЕНУЛИ?
– Аха, да бодримо Бриксијеву жену, ајд кад те молим…
– БРАТЕ ЈЕЛ МЕ ЗАЈЕБАВАШ?

Сад је већ и Брикси био будан, схватио је да треба да се прикључи дијалогу.

– Штаааа је бре било, пичке циганске, шта ме будите?!
– РАААААКИ, ОВДЕ НЕКИ СМРАДОВИ ТРАЖЕ БАТИНЕ!

Дипломатија је свакако заказала, прво сам се обрадовао јер ће Брикси на крају ипак добити батине а онда сам сконтао да ни мени вероватно не гину, што и није била тако повољна околност. Срећом, неко је довикнуо да су “гробари” у другом вагону па је братија отрчала тамо, нисмо дочекали ни да видимо Ракија. Онда се испоставило да друштво воли да повлачи ручну кочницу па смо од Лазаревца до Београда ишли колико и од Ужица до Лазаревца.

И напокон Београд, инхалација смрада са станице, пробијање кроз безобразне таксисте и суочавање са празним бојлером код куће. Следећи месец се жени друг из Куманова, видећемо како ће се то завршити…

– К Р А Ј –