Гласније за ајвар, + којешта

Волим кад ствари имају ред, ред је ових дана био нарушен. У уторак ми је у гостима била Марта, донела је кутију неког сока, не знам од чега, од неког воћа ваљда или од чега се већ сокови праве. Морао сам да премештам ајвар да би углавио сок у фрижидер пошто она није хтела да га пије. Не знам ни зашто га је доносила ако није хтела да га пије, пила је неки вермут који ми стоји на полици ко зна од кад. Све ме је то благо изнервирало, после морања да усисам собу и оперем чаше, морао сам и да премештам тегле по фрижидеру.

Испоставило се да има добар цуг, не памтим је такву, сљуштила је вермут скоро до краја. Није додуше била пуна флаша и није била литарска, ал оно. Сећам се кад смо били на оном јако дугом распусту између средње и факса, и срели се у граду и причали лице у лице. Рекла ми тад да смрдим на алкохол, моја опаска је била да алкохол не смрди него да има угодан и резак мирис који те тера да га обнављаш, али жене воле кад терају инат па је инсистирала да смрдим на алкохол. Онда сам ја њој реко да смрди на јагоде, и стварно се осећала на јагоде. Приговорила је да су јагоде јако здраве и да лепо миришу, и да је то воће које највише воли, и да га је јела цело вече и да је срећна због тога што мирише на јагоде. Наравно, пробао сам да објасним како је алкохол јако здрав, да је то воће које највише волим и да сам га пио цело вече и да сам срећан због тога што се осећам на алкохол, те да ћу у врло скорој будућности бити још срећнији. Алас… ни да чује. А ево је сада овде, код мене гајби, љушти вермут… но добро.

Са њом се иначе доста дуго нисам видео, и много смо фино провели то вече. Причали смо баш којешта, и договорили се да се опет видимо у четвртак. У четрвртак ми се на вратима појавила са кесом мандарина, које није хтела да једе. Ја нисам гадљив на мандарине али их ретко једем, а ове су изгледале и мирисале као да имају коштице, а мрзим те мандарине с коштицама. Оне које имају коштице имају и тврду кору која се тешко љушти, миришу полу слатко полу кисело и фарбају руке баш доста, научио сам да их препознајем и избегавам. Нисам имао где с том кесом па сам је ставио на ципеларник. Ајвар и мандарине ван поретка, осетио сам се угрожено у рођеној кући. Ипак, и то вече је било добро, наставили смо где смо прошли пут стали, а завршили смо некако прерано јер је устајала ујутру због посла. Идеално за обоје, наставак дружења договорисмо за суботу.

У суботу је дошла с две флаше вина, фала курцу. Још кад би појела мандарине и попила онај сок, да не сметају. Углавном смо причали о томе како смо се раније редовно дружили, како смо у међувремену постали другачији и о осталим непроменљивим стварима о којима људи воле да тупе док пију. Ја сам седео на столици а она наспрам мене у фотељи којој се обара наслон па је заузела прилично удобну позу, и за своја леђа и за мој поглед. Очи су јој се замаглиле а образи зацрвенели, али то је и даље била Марта. У једном тренутку је устала, и пришла да промени редослед песама у винампу. Нагла се поред мене и додирнула ме раменом и куком, следио сам се. Човек сам, изнад свега. Питала ме шта ми је. Стајала је испред мене, а ја како сам седео ухватио сам је око струка, привуко себи и пољубио у стомак. Отишла је, након петнест минута апријатног монолога. Звучала је као Баја Патак кад сере сестрићима јер не штеде него расипају паре на сладолед и којешта, паре су биле њено време, сладолед – ја идиот, а којешта је којешта…

У недељу сам седео сам, пио сок и јео мандарине. Припало ми је мука па сам и повратио. Ипак, ајвар је био на свом месту и све је опет имало свој ред.