Лили Мар(кет)лен

Данас сам купио италијанске марамице за чишћење прозора. Привукла ме је цена (85 динара) и узбудљив текст на паковању који је гласио:

“Марамице за чишћење стаклених површина, не остављају трагове!”

Савршено, све што не оставља траг мој је пријатељ. Чим сам дошао кући био сам решен да их испробам пошто генерално ме мрзи да перем прозоре на уобичајен начин. Ипак, ајд реко да тестирам једну на огледалу. Резултат је био као да сам сунђер умочио у сладолед а онда у пиво и с тим пробао да чистим. После сам наравно морао сапуницом да оперем цело огледало, па чистом мокром крпом покупим сапуницу, па онда сувом крпом онако кружно да дотерам ствари до краја. Глупи жабари, и ја са њима кад купујем такве ствари.
Ово говно од марамица сам иначе купио у “Лилију”. Ко не зна, то је домаћи ланац парфимерија где се поред козметике у најширем смислу продаје и ситна галантерија и којешта што мушкарци ни не знају да постоји а жене стално купују. Интересантно је да на свакој од радњи пише “Лили дрогерија”, а ако уђете и тражите нешто луцидно и омамљујуће, продавачица ће бити у фазону “Од крема за лице имамо само Нивеу”, ал добро.
Него, оно што је специфично за ове парфимерије је то што се ја сваки пут кад уђем у неку осећам као да сам доспео у конц логор. Поред сваког рафа стоји по једна “продавачица” која будним оком мотри да неко нешто не апи. Без претеривања, у сваком тренутку бар десет њих стражаре у радњи која не може да прими више од петнест муштерија, а притом имају и видео надзор. Ако у “Лили” уђете заједно са неким, или не дај Боже имате ранац или било какву торбу, тетка на каси одмах притиска црвено дугме за узбуну. Само чекам дан када ће им поделити оне електро-шок палице, па кад те омаје једном а ти после гледај коме си нашо да крадеш шампон од брезе у кесици, пизда ти лоповска…

Није “Лили” једина продавница са забагованим продавачицама и чудном политиком. Откад су “Пекабете” и “Ц-маркети” постали “Мини-максији” доста се променила структура запослених. На касирке не могу баш много да се жалим, јер колекцију “јесен-зима 1946/47” су заменили цурама рођеним приближно деветој деценији прошлога века, тако да се и мени све чешће омакне оно “у реду је”. Ал зато ове што раде на сухомеснатом су тотална траума. Ево рецимо како то иде у екс “Пекабети” код мене на ћошку, сцена од пре неки дан:

– “Даћете ми једно двеста грама гауде.”
– “Аммммм?” `set/homepage `about:blank“
– “Гауде, једно двеста грама, може Имлек, ево ова у жутом целофану овде…”
– “Аха! Качкаваљ! Колко је то отприлике?”
– “Па око двеста грама, отприлике…”
– “Да али колико вам то дође?”

Морам признати да ме ухватила неспремног. Слажем се да би било узбудљиво мерити сир у мегабајтима, али то још увек није случај. Двеста грама ко двеста грама, прилично збуњен реших да још једном поновим.

– “Па то му дође, једно, петина од килограма, ето тако некако, да, тако отприлике…”
– “Ма човече колико је то сира, разумеш, овако, у даљину?!”.

Е сад, да га јебем. Све сам очекивао, али да сир мерим у даљину, то је и за мене и за “Мини-макси” егзотика. Сконтам да је тетка нова и да вероватно не зна колики комад сира испадне на тих двеста грама, и да очекује да кажем колико парче би требало да одсече а да не буде ни превише ни премало.

– “Аха, то мислите, па што одма не кажете. Одсеците, тако, једно… па, три сантиментра, то би требало да буде око двеста грама.”

Мук. Неверица. Трагедија. `format C: /u`

Лепо сам видео из њеног погледа да ме мрзи и да куне дан кад се запослила. Зашто једноставно не могу да кажем да оћу мало ил много, два прста ил пола шаке, до налепнице ил цео комад…

– “Дајте пола од тога где вам нож стоји…”
– “Вако?”
– “Па мало ма…”

Штук-фију-трас-ваг-целоф.

– “Триста двајес грама, јао, јел вам то много? Оћете да вратим?” `kill process\end task`
– “Ма није много, пакуј…”

И тако. И оне цуре по хипермаркетима што раде прoмоције су јако напорне, на страну што већина њих добро изгледа. То што бих им купио пиво не значи да ћу купити литар маслиновог уља да бих добио “токаи” упаљач. Ал о томе неком другом приликом…