– Е Јојо, е Јојо стани е…
– Ооо, дез комшија, како си ми?!
– Ма ево, добро, него пусти то, да те питам…
– Ево и ја добро, ради се…
– Зато и хоћу да причамо, опет ми неко мако радио из кола.
– Лееееле, па кад мајку му?
– Синоћ. Ајд ако си га узо да ми вратиш.
– Па куд би ти ја узо бре комшија, па ти знаш да ја…
– Знам да си прошли пут реко да ниси, па сам га од тебе купио назад на Каленићу.
– Па била зима, морала деца да једу нешта…
– Сад је пролеће јебига, ако јеси, а знам да јеси, даћу ти сома динара одмасадаодма да ми га вратиш, да не морам сутра на Каленић.
– Ау бре комшија па ти мени ниш не верујеш, нисам бре узо, а и ти имаш аларм на твоја лепа кола…
– Имам патку, возим јебени фијат, тачно знам како га отвараш јер и ја га тако отварам кад заборавим кључеве. Даћу ти сома, ионако нећеш више од тога добити на пијаци. Стварно волим тај радио.
– Ма видо га нисам, Хабиба да ми мре ако…
– Био сам на Хабибиној сахрани ако се сећаш, један од троје белих из комшилука који су дошли. Па и због свега тога, који ти је бре курац да ми свака два месеца крадеш касетофон?!
– Нисам, нисам га…
– А ако га нађем сутра на тезги?
– Е ако га нађеш пљуни ме у лице и носи, ето!
– Кул…
Сутра на Каленићу…
– Пошто ти овај мој кас Јојо?
– Ехе, хехе, дес комшо… е за тебе, ево, само песто кинте! Може?!
– Дај… дај и ове велике шарке, то са Шикијеве шупе а?
– А јебига…
– Одакле ти frame relay рутер, бре, јеботе?
– Не знам комшо, ај дај осамсто и носи све то, а?
– Кул…
