Мањи проблеми

Овде до мене живе неки шљакери. Доста касно дођу увече кући, ретко пре поноћи, и онда крену да спремају неку клопу. Ја се таман спремим да легнем када ме са терасе и од испод врата заплахне талас свежине типа лук/паприка/јаја, или неке прженице, а некад омиришем и крметину у то зло доба. И ето, уместо да спавам ја се разбудим, огладним, унервозим се без потребе. Ал то је мањи проблем…

Неко је на ону вертикалу што повезује купатила и што одводи базд од њања напоље, везао кухињски аспиратор. Е тај неко отприлике шест пута дневно спрема рибу, не знам у чему је фора али могу да се закунем да ништа сем рибе не спрема. Обзиром да станује негде испод мене, моје купатило аванзује добар део тог рибљег испуха. И шта се дешава, сви пешкири и веш у купатилу, тоалет папир, завесе од каде… ма све бре здиба на рибу. Истуширам се, обришем се пешкиром, изађем на улицу и док стигнем до ћошка за мном иде колонија мачака, не јебу два посто ни псе што лају ни ништа, за мном ко да имам чаробну фрулу. То за фрулу је додуше једном неко иначе реко, ал то сад није тема. Углавном, пола пријатеља мисли да их лажем и да радим у рибарници, а случајни гости који намере у мој тоалет убеђени су да кењам сарделе. Јуче ме једна комшиница на ходнику стартује и као, де си ослић, јел трзаш и даље… Мислим се, идеш ти у пичку материну мало знаш… и тако. Пре неки дан исто, у теретани, згодна једна цура приђе ми и пита јесам ли ја Дударим, јесам реко, како си ме препознала? Јел по плочицама? Квадрицепсу? Каже, не ложи се соме, пешкир ти дисмр на шарана, и увуци мало ту стомачину. Ал то је мањи проблем…

Данас клопа може да се наручи путем Интернета, каква утопија. Раније, мене покојна баба лепо пита шта ми се једе сутра, па се ми ту сити испричамо, па договоримо време за кад да буде готово, па цео дан мислим како ћу то да једем… Сад не мораш никоме ни да кажеш шта ти се једе, само кликнеш и на врата стигне крканлук таман док стигнеш допереш руке и насечеш их за салату. И ко није имао бабу која кува и то, тај је ишо у продавницу, ко ја кад сам остао без бабе. И онда се тешиш, као, ево прошетао сам сто метара до продавнице и назад, то је строшило неке калорије, сад без фрке могу да савалим ову кутију сладоледа и три пива. Сад нема ни те утехе, три ујутру, једе ми се ово, ево га на вратима. Чим нешто замислиш у следећем тренутку је спремно да га искењаш. Ал то је мањи проблем…

Данас су јако популарне продавнице здраве хране које продају робу на ринфузу али приде често продају и остале ствари. Тако сам ја јуче отишао до продавнице здраве исхране “Здрав дућан” и купио новине, жваке, цигаре, милку с кексом и пелат у конзерви. Ајд то са милком још и некако, чоколада може бити здрава утолико што лечи депресију, ал ово остало је здраво колко и летовање у Сутомору. У кеси сам имао више канцерогених материја него што се комшија рибе најео, пресело му. Ако се храниш код локалног тровача то не ваља, ако идеш у “здраву храну” има да одапнеш пре тридесете, ако наручујеш клопу с Нета опет није добро, код Кинеза превише “вегете”, и у киселу воду је стављају, обрни-окрени угасио си… Ал то је мањи проблем…

За празник рада сви воле да кркају месо, да праве роштиљ негде у природи и све, волим и ја. Увек се тако скупимо, нас пар, купимо бар трипут више него што можемо да поједемо и једемо док не поједемо, сасвим јасно. И онда бираш где ћеш да распалиш ватру, да нађеш неко мирно место, где нема шабана и кеба а по могућству ни крпеља. И таман га нађеш, или бар мислиш да си га нашао, а поред тебе се насади нека породица у фазону тада медвед, мама медвед и деца као продужетак врсте, шира фамилија тек да вашар буде потпун. И онда тата медвед из опел каравана (дизел 1.9) извуче “гуеринку” и расплете неки бећарац, кунем се, ево шта су певали за прошли Први мај:

“Купили смо ми за роштиљ месо,
чачкалицу дељем, а тебе би кресо,
да не пукне брука, насеци и лука,
јер мој ти је ћевап, мила прави севап…”

Па да му јебеш матер. Разумем ја и црвен бан и народне ероцке довитљивости, ал бар да је имао једну добру ћерку па да се и уживим у песму. Ал то је мањи проблем…

Већи проблем је што откад су ове врућине ја скоро ништа не једем, блед сам и стално гризем нокте. Дајте ветра, барем пола метра, и кап кише, да желудац дише…

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *