Рејзор

Август је и много је вруће. Ако је веровати Студију-Б данас је најтоплији дан од како се у Београду мери температура, а то се ради већ неко време. Ја Студију-Б углавном верујем, довољно су социјални и не виде се далеко да би морали да лажу нон стоп.
Требало је синоћ да се обријем, ал ме мрзело. Сад кад се збричим и зној крене да шиба, има да се трансформишем у булку. Кад крене да се црвени и пече… али ипак се мора. Звала ме да се видимо и не могу да одем ко Чубака, пробаћу да се санирам помадом и талком, има још сат времена, ваљда ће бити океј.

Тако сам једно јутро у оној несретној Будви узео да се бријем. Узмем после бријања па опалим неку крему, за коју се испостави да иритира, и тако уређен скочим у воду. Прво су дошли спасиоци из Бечића, Котора и са Светог Стефана да виде ко се толко дере. Онда су се спустили горштаци са околних планина и господа са Цетиња мислећи да је нека фешта, да кољу вола, па ће бити бесплатног печења. То је све проузроковало гужву, па је милиција морала да уређује саобраћај, а како је понедељак у Црној Гори нерадни дан то им је доста тешко пало па су ми написали прекршајну пријаву. Сутра одем код судије за прекршаје, а пошто је и уторак тамо нерадан, судија беше прилично нервозан јер је због мене морао да излази из куће, те ми одрапи два дана добровољног рада уместо њега. У среду кад сам дошао на посао, сконтао сам да ја као судија могу себи да поништим казну, тако да сам у четвртак опет ишао на купање а правду је делио Бог лично. Добро, доста с дигресијом…

Ево ме сада испред огледала и пребирам своју колекцију бријача, неки тупљи би био пожељан. Нађем пригодан, али без крви се није могло. Ипак, више не личим на клавијатуристу “Неверних беба” и срећан сам због тога. Још пола сата и крећем, ваљда ће упала мало да се смири, трудим се да се не знојим. Не могу у град у папучама и у бермудама, што је много много је. Навучем фармерке и патике, крене зној. Црвени се брада, врат, пече, умивај се, бриди, црвене тачке, талк, не вреди, срање…
Гледаћемо се у очи, ко се још гледа у бркове, браду и врат. Време је да се крене.

Телефон. Ако зове да откаже појешћу бријач са све гелом, беби уљем и павловићевом машћу.

– Ало?
– Е? Симке је, јел долазиш?
– Долазим где?
– Па стиго ми угаљ, за данас смо се договорили да утоваримо, Боки и Маре су већ стигли, није ваљда да си заборавио?
– А… ма јок… задремао сам био, само да се обучем и долазим…

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published.