Немој на ладан бетон

Операциону салу сам увек замишљао као мега стерилну, лепу просторију. Све чисто и блиста, одише свежином, као у холивудским филмовима кад неког бају црнци одвале од живота па иде на пресађивање слезине, а њему просто мило што су га довели у такву собу. Е ту сам се канда зајебо.
Вођен том сликом, легнем на колица у зеленом откопчаном мантилу, доктори ме возе а ја спокојан и не бринем за своју судбину. Отварају се врата сале, и, јебига. Пола плочица сломљено, кревету фале држачи за руке па је стављена нека даска испод душека у висини руку, асистенткиња гаси пљугу и поправља шминку а са радија марке “ФИРСТ Аустрија” пичи “Парни ваљак”.
“Алан Форда” нисам одавно читао али успомене кренуше да навиру. Везаше ме за кревет, игла овде игла онде, нема мрдања, и баш сам се усро.

– Јеси алергичан на нешто?
– Аха, на докторе, болнице и операционе сале…
– Ха-ха! Озбиљно те питам.
– На пеницилин…
– Добро, јеси некад раније био под тоталном анестезијом?
– Имао сам своје тренутке, ал оно, јок.

Спичи ми сестра нешто у вену, и да видиш, одма све то доби неки нови смисао. Каже доктор, саће заспиш, нисам се бунио.
Анестезија је очигледно доста јак трип, пошто сам сутрадан у полу сну у некој измаглици сањао неке зелене облаке, зебре, оптичке каблове који иду кроз језеро и уопште неке корисне ствари. Тек кад сам се скроз разбудио и дошо свести на преко 60% сконтао сам да су ми ставили дрен, што је изгледало одвратно, и сконтао сам да ме рана боли више него ишта у животу до тада. Тражио сам морфијум, дали су ми новалгетол, срање.
Нервирала ме зимска розе пиџама са црвеним аутићима и медама, август је месец и ја имам више од шест година. Цимнуо сам ћалета да ми донесе неку памучну мајицу и шорц. Рекао сам да доведе и Фрица да потамани бубашвабе из собе, али деда до мене рече да је алергичан на мачке те ја постадох алергичан и на деде.

Сестре те обилазе и гребу се о твоје њамб коцке и наполитанке, теткице са флејм торчевима чисте клоње, докторима драго да бар неко од пацијената има јутарње ерекције јер тиме су веће шансе да ће жив изаћи…

Углавном, шта сам хтео да кажем, у српској болници напријатнија ствар која може да вам се деси је клистир, тако да оно, чувајте здравље, долази зима па једите лимун, бели лук и чувајте ноге, од ногу све креће.