Већ пар година не пијем чесмовачу, осим што је пристављам за кафу ил цедевиту, зато дневно пропустим кроз систем по флашу-две киселе воде. Те пластичне флаше више не скупљам, немам их где. Раније сам их чувао па слао тетки на село, да пакује онај домаћи кувани парадајз. Некако ми је мрско и да их сабијам, превише је то буке. Све у свему, уобичајено генерисање смећа + флаше значе једно бацање ђубрета дневно. Обично око поноћи одем да га бацим, то ђубре, и то ми је некако озваничава крај дана. А и у то доба скоро увек на клупицама седе неке малолетнице и кришом пуше даи родитељи не виде, то ми се увек свиди да видим пред спавање, младо и декадентно.
Заграбим кесу са ђубретом, кренем низ степенице, снимим да је лифт заглављен између другог и трећег спрата. Бацим, одмерим клупицу, сударим се с неким кером који је развлачио јагњећу лубању поред контејнера, кренем назад. Лифт стоји заглављен између четвртог и петог. Које су шансе да се заглавио између друга два спрата у року од три минута?!
Коначно легнем и ту преломи стара добра параноја. Шта ако лифт није празан? Рецимо, неко је од пензоса ушо и прорадила срчка, срушио се између другог и трећег спрата, уздрмао је врата и лифт је стао. Онда се прибрао да поново притисне дугме, али се код следећег спрата за пар секунди опет срушио и сад чека да цркне у лифту. Требало би да устанем и да проверим, и би ја, само да није два ујутру.
Пробам мало да маштам о оним клинкама с клупе, да брже заспим. Нема шансе, како кренем да замишљам шарене доколенице и кикерсице, тако ми у главу дуне полу мртав чича који баца пеглу по лифту. Јебига. После неког времена, коначно ме ухвати сан…
После два минута, нешто ме тргне и пробудим се. Погледам горе, сијалица без плафоњерке, лево дугмићи, десно нечије размазане слине и тегет фломастером исписано “пуши те га цигани!” и “маја је блајвала жељку”. Иза мене сломљено огледало а испред одшкринута врата од лифта и задах ракије који дезинфикује цео објекат. Мораћу или да смањим алкохол, или да користим степенице, или да не сањам глупости.
