Са Мандом сам прошле недеље ишао на славу код Миме, наше заједничке другарице из основне. Тамо смо видели још пар људи из тог преподобног периода, па нас је један од њих, Бора, позвао и код њега на славу следеће недеље, тј. данас. Пошто ми је ујка заједно с ујном на Златибору, узео сам њихова кола, да не рабим аутобусе по овој зими. Голф наравно није петица него јединица, старе и проверене вредности, као и старе и непроверене гуме, те сасвим нове и узбудљиве процедуре.
“Можеш дузнеш кола, јашта. Само тури картоне напред ако оћеш и грејање, а греј га иначе једно три-четир пута пре него заверглаш. Гледај да га не закључаваш ако баш не мораш, нешто брава зеза… Ако нафта заледи, потпали неке новине испод, имаш залихе испод задњег седишта. То сам ја ономад скупљао усране “Новости” због неке наградне игре, добио андрак дизбијем очи, ал виш како је сад добро дошло. И немој више од једног да ти седи позади.”
Свети Аранђел је, ваљда нећемо морати да палимо новине и користимо се вуду магијама. И стварно, упалисмо из прве.
– Јао бре ал ти магли шоферка, имаш нешто да бришем?
– Имаш змаја ту у ладици…
– Змаја?
– Ма да, играчка, упецао сам Јовани на оној хватаљци са вашара, оно срање на жетоне.
– Ха, ја мислио да ту никад нико ништа није извуко…
– Ма може… Само толико је ружно да није хтела да носи кући, а испоставило се да се с њим боље брише шоферка него с било којом крпом…
– Стварно брише ко змај… Е једва чекам да кркамо овамо!
– Прошле недеље за Ђурђиц си ми нешто слабо јео…
– Па кад је била посна слава, јебо их смуђ и товљени шаран, те одвратности од речне рибе би требало подавити.
– Аха, а шта мислиш да ће вечерас да буде?
– Шта знам, прасенце, јагњенце, неке салатице, сарме… фул.
– Добро, свестан си да је Аранђел недељу дана после Ђурђица?
– Да, па?
– И тога да недеља има седам дана?
– Па?
– Па је данас исти дан као и прошле недеље који је био…
– Среда, па шта с тим?
– То да смо прошле среде умакали тог твог сома у пребранац…
– Ма немогуће да је опет среда, ма даааај, па рокнућу се, ови су ваљда нормални, ваљда не посте а? Јел ти реко Бора јел посно?
– Није… Ма опуштено, видећемо кад стигнемо…
Кад смо стигли, млади домаћин нам се право изненадио, да не кажем обрадовао. Малко је заборавио да нас је позвао, јер је малко био пијан ономад. Ја нисам звао да му честитам славу јер сам мислио да ће Манда, он је мислио да ћу ја, свеукупно нисмо баш мислили. Услед недостатка места за седење, Бора је донео неки табуре од комшије и поставио нас у чело стола насупрот његовом ћалету, што је већ само по себи направило довољно непријатну ситуацију.
Пријатан је додуше био мирис неке хеви запршке, оно, кило лука и алеве плус шака масти, тако да није шмекало на посно. Али…
– Еј, Дуд, јао бре… види, пребранац и паприка за предјело, јао, ово неће на добро…
– Па ако ти се гади риба, кркај сад пасуљ и миран си после…
– Ма не могу, прошли пут кад сам се одро од пребранца, сестра ујутру кренула на посао с кишобраном, мислила да је целу ноћ грмело…
Пристигла је и Гоца, с њом сам једно време седео у клупи. Нон стоп је
жвакала оне “штедлер” оловке па јој је црно и жуто остајало по зубима. Сем тога, што ме ужасно нервирало, имала је перницу из које је на дугме излетала преграда за гумицу, то се сваки пут чуло као судар парне локомотиве и теретњака.
– Ћаоооо другари!
– Де си Гоцо…
– Јао Дуд, како си се променио, уопште ми се не свиђа како изгледаш!
– Хвала.
– Знаш како би изгледао много боље?
– Ако попијеш флашу вина…
– Ма, треба да пустиш зулуфе!
– Немам зулуфе.
– Знам, треба да их пустиш!
– Не расту ми зулуфи.
– Ето, и природа је хтела да ми тераш инат! Шта ти радиш Мандо?
– Ево чекам јагњенце.
– Какво јагње будало, па ово је посна слава…
Е то кад му је рекла, ко да му је неко побио фамилију.
– Како бре посна?!
– Па лепо, шта си ти, глуп? Средом и петком су посне славе.
– А ово што мирише?
– Мислим да је то из ходника, комшије се изгледа не придржавају правила.
Манда је заћутао и загледао се у лавор рибље чорбе који је управо пристигао.
– Дуд, ја ћу да идем код тих комшија.
– Па иди.
– Не, мајке ми, озбиљан сам. Кренућу као до клоње, штекнућу неку флашу са оне комоде и ето… Неће ваљда да ме врате с кућног прага, на славу се ионако не позива, а и ја не долазим празних руку…
– Дај олади, саће после чорбе вероватно бити нека океј риба, ослић или пастрмка или тако нешто…
– Ако буде товљени шаран бацићу пеглу директно у тањир!
– Вероватно нико не би ни приметио разлику. Оћеш раџу?
– Не могу на празан стомак…
– Ниси цео дан ништа јео?
– Ни окусио! Оштрим се бре за јагу откад сам очи отворио…
– Ау јеботе… Ништа, видећемо шта је следеће.
Следеће су биле рибље пихтије.
– Е, Дуд…
– Знам, не мораш ништа да причаш, ни мени не пада на памет да једем.
– Знаш онда код Џонија на селу кад смо гледали како се крава порађа?
– Тешко је заборавити…
– Е па ово је одвратније од тога. И горе смрди.
– Није далеко…
– Е, ај наручимо пицу!
– А бре?!
– Ајде, шта, можемо да питамо и друге ко оће.
– Јеси луд бре, дошли смо код човека на славу.
– Па шта онда, види шта има се једе, наручимо две породичне каприћозе и боле нас.
– Ти ниси нормалан мајке ми, сними Гоцу како хаса…
– Хаха, ладно… Еј Гоцо! Ало… Гоцо, еј! Су добре пихтије?
– Е, супер су, што вас двојица не једете?
– Ма… сити смо, доручковали смо неке поховане тарзанчиће па смо сити…
– Ћути будало, пусти је, треба домаћин да те чује.
– Па нек чује, нек оде мало по комшилуку да види како се слави слава. Ако следеће на сто не изнесу димљену пастрмку, казаћемо да морамо на још неку славу и палимо.
– Ај важи.
Следећи беше смуђ.
– Ок, палимо.
– Ок.
– Идем ја да се поздравим са Бором, ти загреј ауто.
– Ај…
– Боро, брате, ми на жалост морамо даље. Супер си све ово организовао, клопа много готивна, нећемо моћи да зинемо овамо де идемо, ал морамо чисто из куртоафрике, знаш и сам какви су обичаји.
– Е јебига, баш ми жао што идете.
– И нама, али даће Бог, већ догодине да поновимо ову фешту.
– Ајде онда, па се видимо.
– Ћао!
Ауто упалио, шоферка обрисана.
– И где ћемо сад?
– Како где?! Вози у “Даф”!
– Пуњена макси пљека а?
– Две… А нећемо ни жедни да останемо.
– Одакле ти то вино?
– Мако сам с оне гомиле, ко их јебе, нећу ваљда жедан да останем.
– Укро си човеку вино са славе?
– Нисам, једно сам му доно, друго сам узо, шта ту има лоше…
– Јеси бар пробрао?
– Аха, ово још нисам видео на акцији у Максију, мора да је добро.
– Како ти кажеш, ај узми змаја па бриши још мало…
– Сад све може драјверу, сад све може…
