Код мене у крају постоје две врсте паса, обичне доџ луталице и цигањски керови. Ове прве обично хране разне бабе и деде остацима голубова од ручка и по неком кришком наводњеног леба. Ти керови обично лају на све који нису добродушни баба и деда али брзо ти се скину с врата, скрене им нешто друго пажњу и ћао. Најчешће дејствују из улаза неке зграде или дворишта и не иду много далеко од базе. Ако идеш бициклом, тад уме да буде зајебано, али у суштини су океј.
Ове цигањске, јел, хране цигани. Ти пси се углавном мотају по циганским улицама, дању мало обиђу реон да овере контејнере и канте за смеће по парку и такото. Ти цигањски керови су по природи сталкери. Рецимо, укачиш једног таквог код Пејтона, и тај ће те прати све до “Старе Србије” или до “Шиптарца”, зависи на коју страну си пошо. Фора са њима је што не лају, него се сконтају да си им газда, иду ти уз ногу и њуше около. Прво ти буде драго што ти животиња исказује наклоност а после те некако блам јер већина тих џукела изгледа овако:
Ал онда ти опет постане драго, јер сконташ да ни ти не изгледаш нарочито боље па ти свеједно. Лепо вам заједно. Пас и човек. Јесењин, керуша и остало.
И тако се са мном сконта неки тај џукац, баш код Пејтона. Обзиром да сам имао кесу са клопом у руци, није ни чудо да је мене одабрао. У ствари јео сам оне интегралне грисине, тражио са кимом а добио са сусамом. Јебени сусам. Не можеш га после сутрадан цео дан скинути с гузице, цела ролна ти оде, и то трослојног. Тако да ми је било задовољство да ужину поделим са Џекијем, или Рексом, треће нема.
Прођемо заједно чубурски парк, он уредно чека семафор заједно са мном. Поред семафора погледам билборд, дрипци скинули све беле Теленорове коцке с њега, наркомани.
Прођемо заједно поред школе, бацим поглед на билборд и сконтам да рекламе за чипс постају све дебилније, као да се не ради о кромпиру удављеном у по киле уља. Џеки (Рекс) ту реши да ме напусти јер је почео један од оних пљускова кад вам кишобран не значи апсолутно ништа, можда модни детаљ. Ја углавном користим оне кинеске једнократне, ал нисам имо ни тај код себе. Кући вазда сувих гаћа, није проблем.
Семафор код “Болоње” држи читаву вечност, мада ако нисте пешак него возач онда је доста згодно јер се зелено брзо упали. Већ сам мокар до голе коже, и пар сантиметара испод ње. Прсти се смежурали као кад си клинац па нећеш да изађеш из мора док ти усне не поплаве и прсти не добију тај секси облик. У трамвајској шини се образовала бујица, пичи ко Дрина. Звизнем шлајку да видим докле ће да плива, стигла је негде до “Делта спорта” кад је семафор позеленео, а ја поплавео. Кренем преко улице кораком искусног морнара и бацим поглед на билборд…
Кад да видиш на њему нека позната дружина. Брат Фрушанте свеже неошишан, а до њега брат му Фли разрогачио очи, до њега кум му Чед и то фино обријан, и на крају реда Ентони вата профил. Сви носе кациге, ваљда су прерасли socks on cocks. Пеперси у Србији, фала бре курцу више, срећа се продаје за 1990,00 динара.
Извињавам се на дужем уводу и дигресијама. Купите карте.
