Jу, наопако!

Киша, киша, киша, хладно… какво ужасно време. Где год да седнем ладно ми, навуко сам неки стари плетени пуловер ал не помаже. На једном месту у кухињи је прозор разбијен, пробао сам рупу да запушим парчетом неког ћебета ал није баш да ми је успело. Јебем ти викендицу. Кад је Џони причао како има викендицу, нисам је вако замишљао, већ три дана сам овде а уопште се не осећам боље. Ујутру се загрејем тако што урадим двајес склекова, а увече тако што га избацам под јорганом. Свеукупно, четврти дан како се не туширам, нема шансе у оном фрижидеру од купатила. Ваљда због тога, у комбинацији са не мењањем гаћа, изашле ми неке црвене пеге по главоњи. Нисам имао никакву крему па сам намазо лабело. Одма сам сватио какво срање сам направио па сам ножем скинуо врх лабела, све друго би водило ка бизарности. Оперем нож, смрзну ми се руке. Замислио сам рекламу за лабело, како тип једри на таласима а онда извуче лабело и премаже киту. То би било интересантно.

Хтео сам мало да побегнем из града, да пробам да је заборавим. Замишљао сам како се ујутру будим рано, умијем се бистром водом, прошетам шумом међ боровима, поједем јак и здрав доручак, онда мало цепам дрва, заложим камин, онда опет шетња, ваздух… све то води раном легању и здравом сну. А онда ће и глава да ми се разбистри, и мисли, и нећу више размишљати о њој. Наравно, каква сам сомина нисам се до сад будио пре једанест, што је и логично јер је у соби толко ладно да ми се не устаје. То је зато што камин не постоји, има нека кварцна грејалица којој раде два ребра, уз монофазну струју то греје таман колико и неонка. Умивао сам се из неке кофе, под условом да током ноћи нису упале бубе унутра. Решо не ради па нисам одмако даље од паштете и месног нарезка, то је условило и да не могу да кењам. Да се шетам исто не могу, блато је преко колена, да могу да се кешам по лијанама па још и некако. Самим тим, дрва нисам цепао, а и да сам хтео немам секиру. Тражио сам је у остави, ал све што сам нашо је тегла некакве туршије, или пекмеза, по изгледу се не да закључити, да миришем нисам хтео a ни да отварам, само још духови фале.

Све је кренуло наопако!

Решио сам да се ипак вратим кући и захвалим Џонију на кључевима од викендице. Лакше ћу је преболети тако, уз нормалну климу, пиво и Интернет…
Сад ће две недеље како ме је напустила Мирсада, мој екстерни хард диск са свим филмовима, играма и музиком. Тако ми и треба кад чупам из струје на живо, јебо ме прст којим ме мрзело да кликћем, лепо не знам шта би са собом сада…

ju naopako

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published.