– Е ћао, Маријана овде!
– Ћао Маријана.
– Пкако си? Шаима ново?
– Ево дремам мало, одмарам…
– Е супер супер, ја се ево спремам за море…
– Јел?
– Аха, са Цецом и Луном у Бугарску…
– У Бугарску на море? Да нећете на зиму и у Војводину на скијање?
– Шо ша фали… не сери бре супер је тамо… провод, зезање…
– Да, да…
– Е него да те питам…
– Питај.
– Ми даш онај твој фото апаратичић, ам?
– Који?
– Онај бре мали сиви слатки, са великом сликицом, ам?
– Ха, јес ти бре нормална?!
– Шо?! Па капирам да га не носиш нигде ако остајеш у Београду…
– Па капираш и да тај апарат кошта више него ваше летовање, у ствари кошта више него кад би све три продао у бело робље.
– Ма дај бре, немој си здапи, па пазићу га ко да је мој…
– То и јесте фрка.
– Ма дај…
– Шта као није? То што си неодговорна ти је уједно и најбоља особина, не пијеш само кад се решиш да вариш, а у избору од вас три које идете ти си још и премија… Не долази у обзир, могу ти дам онај пластични идиот што смо се фоткали у средњој, купи филм и севај.
– Ма кој ће ми то срањце…
– Е па јебига онда, овај не може…
– Па баш си пичка, оно, шта знам… Зваћу Бранка да ми да, он је кул лик.
– Уф, тај ће ти да само тако, срећно.
– Ша као неће?
– Пре месец дана био је у фазону да се талимо за поклон Биљани за рођендан, пристали би да му то није девојка…
– Е па баш ћу да га зовем па ћемо да видимо.
– Па ти га онда зови.
– Е баш и хоћу.
– Па ко ти брани.
– Е, ај овако, ти мени даш апарат а док сам на мору ја ти оставим братов плејстејшн?
– Имам плејстејшн.
– Ал није ко мој!
– Није, мој је слим двојка а твој је распали кец.
– Ћеш дискмен онда?
– Маро, заборави, не дам ти фото апарат.
– Јееее, ако ми даш показаћу ти све сличице што се будемо сликале, ништа нећу да бришем, а биће пи-кан-те-ри-јаааа!
– Могла би да избришеш тону пута, ако би ми се слике гледале, успео би да их вратим. Друга ствар, лоше сте рибе.
– А ти си као фрајер?
– Па и нисам, ал имам веће сисе и од тебе и од Луне, и мању гузицу него Цеца, тако да би прошо као боља риба.
– А да јеш ти говна мало?
– А да прекинемо ми овај разговор док је време?
– Само секунд, значи нећеш да ми даш апарат? А сети се како си се ложио на мене у другом основне…
– У другом основне сам мислио да има струје у трамвајским шинама и пробао сам своју шорку да видим какав је укус, био сам идиот.
– И сад си…
– Јесам, ај јави се кад се вратиш ил нешто…
– Ајде овако, ако нешто сјебем платим ти?
– Од којих пара?
– Ма нема везе, платим ти.
– Сећаш се кад сам ти позајмљивао вокмен?
– Па били смо клинци јеботе.
– Тим горе, био је купљен од џепарца, а коштао је ђаво ипо.
– Не могу да верујем да ми на крају нећеш дати апарат… материјалисто!
– Јел можемо да завршимо разговор сада, ако је икако могуће?!
– Ћао глупи.
– Ћао.
