Футошки твист

– “Еј Дуд, долазила она баба са трећег спрата данас док ниси био ту.”
– “Која?”
– “Она бре жгољава дугокоса, што личи на Иги Попа.”
– “А, Дивна… шта оће?”
– “Ма ништа је нисам разумео, помиње подрум, смрт, неке ђаволе, пакао…”
– “У је, да јој није ћале увалио ону препеченицу од прошле године?”
– “Јок, биће да је нешто друго, углавном на крају је поменула и неко буре. Па ми паде на памет, шта се десило са оним купусом што ономад киселисмо?”
– “Па не знам, појело се ваљда…”
– “Ја се не сећам да смо много сарми зимус завили…”
– “Ма појело се бре ћале, сто посто, да није до сад би се двеста пута убуђало, који ти је…”
– “……….”
– “У јеботе!”

Сиђосмо до подрума са батеријским лампама пошто је сијалицу, наравно, опет неко мако.

– Ево га, човече, ладно је буре пуно.
– Ладно је можда било зимус, сад делује да је добрано подгрејано. Ако га је баба отварала да види шта је, њене речи ми добијају на смислу…
– Ај да отворимо.
– Јеси луд? Мора да џибри до неба.
– Па баш зато, да видимо колко смрди, да знамо у чији контејнер да га сручимо.
– А и то што кажеш, само запекло је, ајд цимај…

Петнест секунди касније, у ходнику зграде.

– “Јеботе…”
– “Ћути кад не изгибосмо…”
– “Како да се вратимо да затворимо?”
– “Знаш шта, иди горе до стана, на орману има две војне торбе, у оној већој има гас маске што сам мазно с војне вежбе, донеси их.”
– “Мислиш да ће помоћи?”
– “Помогло је онда кад је стриц Градимир дошо из Црнића и инсистирао да се изује, не видим што не би и сад.”
– “Добро онда.”

Уз мало муке, гас маске монтиране и буре успешно затворено, пацови и бубашвабе из подрума неутралисани.

– “Ми ово нема шансе да саспемо у контејнер.”
– “Цениш?”
– “Гарант. Има неко да зове мурију, ово је горе него бојни отров.”
– “А да једноставно бацимо цело буре?”
– “Неко ће нас видети, неко други ће бити паметан да га отвори, а онда ће заједно да нам звоне на врата.”
– “Па шта предлажеш?”
– “Да га закопамо. Ставимо га на гепек, однесемо на Топчидер и закопамо. Тамо сам пре два месеца сахранио мачор Чеду, знам одлично место.”
– “Ајд нек ти буде.”

Тако се по други пут ове године обрех у топчидерској шуми са лопатом у рукама, недалеко од гробља. Циклус живота рекло би се. Заборављен од својих најмилијих и утамничен, футошки смрда је скончао како је једино могао.

– “Ово је то место, мека је земља и неће нико да наиђе, ај копамо.”
– “А шта ако неко ипак наиђе и види нас како у шуми копамо раку?”
– “Ма дај, па то је у овој држави најнормалнија ствар, вероватно ће да се понуди да помогне ако и ми њему после помогнемо… Једино би му био чудан покојник, таквог је мало ко видео.”
– “Мали, не сери него копај.”

Четрдесетак минута и дволитру пива касније, гроб беше спреман.

– “Ето, и кажи ти сад мени јели то било тешко?”
– “Изгибох бре… Од ове зиме само рибанац…”
– “Јебига ћале, мого си лепо да оставиш пљуге заједно са мном, па би могли у профи гробаре…”
– “Кад то помену, шта уради Партизан јуче против Барсе, с колко су пукли?”
– “Ма добили бре идиоти…”
– “Бар нешто лепо… Оћемо цело буре ил да саспемо?”
– “Ја гласам да саспемо, то са целим буретом ми није еколошки, можемо да га оставимо после поред оног контејнера до гробља.”
– “А овако је еколошки до мојега, има да истопимо и Артик и онај други… Ај стављај маску па да завршавамо.”

Речено – учињено. Купус на месту, буре на месту, лопате у гепеку, кривци у колима.

– “Е, ај сачекај да одем да се ишорам, не могу да трпим до куће.”
– “Ај, таман док загрејем мотор.”

Шума је, забодох прво грмље.

– “Кааад сам био млађан лов… јао види мачка, мац мац, оди мац…”
– “МРЊАУ!”
– “А бре?! Чедо?! ЧЕДО?! Ма дал је мог…”

Кренем за мачком, ал ме неко дочепа за раме.

– “Не тако брзо господине.”
– “Иди бре у… ко си сад па ти?”
– “Ја сам Станоје, ту одмах са треће парцеле, ту је и госпођа само молим вас прво закопчајте шлиц пре него вас упознам, непристојно је.”
– “Каква бре парцела, какви бакрачи?! Одакле су тебе пустили?!”
– “Трећа парцела је одмах уз ограду. Упокојисмо се пре 15 година, госпођа и ја. Остадосмо без пензије, стигла нас болест, прво сам отишао ја а она за мном.”
– “Ма иди бре дођавола…”
– “Већ смо били тамо, само привремено додуше. Није нам одговарала клима. Нашли смо једно дивно месташце и тамо провели добрих десет година, све до вечерас када се јавио тај ускисли воњ и вратио нас овде. Ви немате ништа с тим?”
– “Ја, овај, не…”
– “Само питам. Малко изнад нас је Стеван Книћанин, а видео сам да је и он почео да се буди. Стева је прек човек, ако устане има свима да нам јебе матер, да простите.”
– “Оваааај…”
– “Нећу вас више задржавати, идем мало да прошетам и потражим госпођу.”

– “Ћаа… ћа… ћааааа… ЋАААААЛЕЕЕЕЕЕ!!!”
– “Шта се дереш?”
– “Пробудили смо мртве!!!”
– “Помери се…”
– “Ма шта да се померим с места, мајке ми бре, изађи из кола да видиш.”
– “Дудариме, помери се…”
– “Ма изађи кад ти кажем…”
– “Помери се, Дудариме помери се… ПОМЕРИ СЕ…”

– “АЛО БРЕ ДУДАРИМЕ ПОМЕРИ ГУЗИЦУ ВИШЕ!”
– “А бре?!”
– “Јеботе спаваш већ два сата, померај се одатле.”
– “Уф… добро је…”
– “Шта је добро, дозивам те петнес минута, ај дижи дупе.”
– “Добре бре добро, устајем…”
– “Ајде, пожури. Тражила те баба Дивна са трећег, каже мора нешто из подрума да се износи. Иди до ње види, ја сам је слабо разумео…”

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published.