Ча-ча-ча

– Где је Дударим?
– Ено га спава.
– Буди га, оће га ћале на телефон.

– Дуди? Еј, Дуди, буди се, е…
– …… ам?!
– Еј, држи, ћале, оће с тобом да прича.
– Ало?!
– Еј сине, ајде дођи часком до Борче.
– Како бре часком, јел знаш ти де је то?! И што ме бре будиш, знаш кад сам синоћ лего…
– Ајде лагано деведеспетицом, тетка је овде сломила ногу.
– Од чега?
– Шта од чега? Ма своју ногу је сломила, сомино!
– Па који ћу јој ја онда курац, ја учим за електроничара, нек иде код доктора.
– Ма немој се правиш паметан да и ти не завршиш исто! Облачи се и долази!
– Добре бре добро, ал стварно, шта ћу ја тамо кад си ти ту?
– Ја идем на станицу да сачекам њене из села, долазе да буду с њом, а ти да будеш у међувремену ако тетки нешто треба да не устаје сама.
– Ма само јој дај даљински, ионако у животу само ТВ гледа…
– Слушај бандиту, за сат времена да си овде поред тетке!
– Па зар нема неке комшије?
– Какве комшије крај нас живих, шта причаш ти…
– Ау бре… А шта има ти да чекаш те њене, што они лепо не седну на бус и дођу тамо?
– Не сналазе се по Београду, знаш да су прошли пут отишли на Медаковић уместо на Баново Брдо јер не разликују тролу и трамвај.
– Па ваљда знају шта је аутобус, и умеју ваљда да читају двоцифрене бројеве.
– Уместо што се расправљаш до сад си мого да се обучеш и да кренеш, ајде, чекам те.
– Стани бре мало, јел имаш ти и млађег сина за таке зајебанције?
– Он мора на тренинг, а и тетка га не воли ко тебе, сећаш се кад си био мали како ти је сваки пут правила шненокле…
– Сећам се само да ми је увек било мука кад дођемо кући из гостију…
– За пет минута да си кренуо овамо!
– Ајде.

Девдесетпетица. Заспао на седишту.

– Карте…
– ………..
– Карте!
– ………..
– КАРТЕ!!!
– …ерм?! Шта?!
– Карте.
– Не продајем ја карте, бре, види код возача…
– Контрола карата, правиш се паметан а?
– А, то… па немам ја карту.
– Па онда дај неки документ бато, лична карта, пасош…
– Јесте луд сам да с пасошем идем у Борчу.
– Личну карту момак, немој џабе да се расправљамо.
– Немам.
– Онда ће зовемо милицију.
– Добро добро, ево, јел може повластица уместо личне карте?
– Имаш повластицу?!
– Имам. Ево.
– Па шта ме онда дркаш, јес ти дрогиран ил луд…
– Тетка ми сломила ногу.
– Нека је, ја би ти и главу сломио кад је тако ненормална.
– Не моју, своју, па идем да је посетим.
– Ја би да сам на твом месту момак, наставио још право, до Падинске Скеле, да ти на лицу места одреде дијагнозу, ај здраво.
– Пријатно.

Теткин стан, двадесет минута касније.

– Па добро де си до сад!
– Заспао сам у бусу па сам отишо до последње, онда сам се пешке враћао да поједем сладолед успут.
– Сладолед?! Слушај, ја идем одма сад на станицу, а ти буди овде, ајде…
– Ок, где је тетка?
– Ено је у дневној соби гледа телевизију.
– Баш чудно.

– Здраво тетка.
– О па где си Дудиле, мого би да навратиш и мало чешће.
– Оћу једном, кад купим кола, ил хеликоптер.
– Па нисам ја баш тако далеко!
– Па ниси, ако гледаш у односу на Овчу.
– Ју ју ју ма шта ми наприча!
– Па како си то успела с ногом?
– Ма ишла у подрум да видим дал се убуђо купус од зимус, и није било светла, и омашила степеник и ето ти…
– А где ти је гипс?
– Каки гипс?
– Па гипс бре, јел ми реко ћале да си је сломила?
– Ма јок море, само је уганула, проћи ће од облога до сутра…
– Па што сам ја онда долазио?
– Па да ми погледаш оно уземљење од бојлера, све ме нешто пецка струја док се туширам, рече ми малопре твој ћалац да ти то знаш да наместиш.
– А јел ти тако реко?
– Јесте, ено имаш неки алат тамо у ладици ако ти затреба.
– А зашто онда долазе ови твоји из села ако ниси сломила ногу?
– Па прекосутра слава Миодрагу, па идемо сви заједно, ваља се.
– Кажеш у ладици је алат?
– Да да… помери се бре ништа не видим екран од тебе.
– А јел и даље штекаш ону ораховачу у фијоци од ормана?
– Хехе, е… ал немој ником да кажеш, оћеш једну?
– Јок ти ћеш, ај одо да радим…

cacaca

This entry was posted in blog. Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published.