Чујем како комшија отвара прозор.
– Еееееее, Велики брат ју је позвао на разговор, брзо кући да гледатееее!!!
Устајем са столице, одлазим у купатило, успут дохватим чекић са полице. Отворим веш машину, извадим напоље бубањ, ротор, статор, шта све има…
Изнесем лимарију на улицу. Људи престају да гледају Великог брата и окупљају се око моје чауре веш машине, диве се и запрепашћују.
Бацам мрежу, хватам их на лицу места. Узимам бонсек, сечем их на комаде. Комаде убацујем у машину за веш. Вадим зољу (купио у Сремским Карловцима), корачам сто метара, окрећем се, нишаним…
Долазе мурјаци, апсе ме. Суди ми се, добијам 40 година. Брију ми главу, прегледају ми рчма, дају ми сиво одело. Улазим у ћелију. Ладно Чуме унутра.
– Де си бре Чуме јеботе, не да си асфалтиро онај део до путарине, опро си!
